Бен Хемаис против Италије

Чињенице и одлука

Представку је поднео држављанин Туниса. Марта 2006. му је у Италији изречена казна затвора због физичког напада. Окружни суд у Кому је наложио његову депортацију из Италије по одслужењу казне. У међувремену је Војни суд у Тунису у пресуди изреченој 30. јануара 2002. подносиоца представке у одсуству осудио на казну затвора у трајању од 10 година због припадништва једној терористичкој организацији. Ова је осуда, чини се, била искључиво заснована на исказима саоптуженог. Подносилац је представку Европском суду за људска права поднео јануара 2007. Суд је у марту 2007. у складу са правилом 39. свог Пословника тражио од италијанских власти да одложе спровођење налога о депортацији подносиоца представке док ЕСЉП не донесе одлуку о суштини представке. Италијанске власти су, међутим, 11. јуна 2008. обавестиле ЕСЉП да је налог о депортацији подносиоца представке издат 31. маја 2008. због његове улоге у активностима исламских терориста и да је у Тунис депортован 3. јуна 2008. Италијанске власти су такође ЕСЉП поднеле документа која су садржала дипломатска уверавања туниских органа да подносилац представке неће бити подвргнут мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или произвољном лишењу слободе.

Суд је утврдио не само повреду члана 34, већ и члана 3, јер су „озбиљни и поуздани међународни извори“, попут организације Amnesty International, били известили да туниске власти не истражују наводе о мучењу и злостављању у туниским затворима. Уверавања туниских власти да подносилац представке неће бити мучен или злостављан нису била довољна с обзиром на непостојање делотворног система за спречавање мучења.

Коментар

Правило 39. Пословника ЕСЉП уведено је како би ЕСЉП могао да обезбеди да подносиоцу представке не буде нанета озбиљна ненадокнадива штета док он не размотри суштину његове представке. Ово се правило не примењује аутоматски, а подносиоци представки морају изнети снажне аргументе како би се одобрио захтев за примену правила 39. Државе уговорнице ЕКЉП су се до сада обично повиновале одлукама о одређивању привремених мера, али, откако је Велико веће донело пресуду у предмету Маматкулов и Аскаров против Турске , јасно је да сагласно члану 34. ЕКЉП постоји обавеза држава да се повинују мерама одређеним сходно правилу 39. Италија у овом случају то није учинила. То је утолико неприхватљивије јер је до враћања Бена Хемаиса у Тунис дошло у веома сличним околностима какве су постојале у предмету Сади против Италије. У том предмету, о којем је Велико веће одлучивало само четири месеца пре враћања Бена Хемаиса, ЕСЉП је недвосмислено потврдио апсолутни карактер забране враћања осумњичених за терористичке активности у ситуације у којима су у стварној опасности да ће бити изложени мучењу или нечовечном или понижавајућем поступању. Суд је посебну пажњу придао чињеници да Држава није од њега пре спровођења изручења захтевала да укине мере одређене сходно правилу 39, за које је знала да су и даље на снази.