Сади против Уједињеног Краљевства

Чињенице и одлука

Подносилац представке, држављанин Ирака, стигао је у Уједињено Краљевство и затражио азил на аеродрому. Одобрен му је „привремени боравак“ и задржан је седам дана у прихватном центру док је његов захтев за азил разматран по убрзаном поступку.

Велико веће је разматрало концепт произвољног лишења слободе у контексту првог дела одредбе у тачки ф. члана 5. става 1, по којем је дозвољено лишити слободе лице како би се оно спречило да неовлашћено уђе у земљу. Веће је констатовало да је од кључног значаја да ниједно произвољно лишење слободе не може бити сагласно члану 5. став 1. и да се појам „произвољности“ не своди само на несагласност са националним правом. Сходно томе, лишење слободе из члана 5. став 1. тачка ф. није произвољно ако задовољава следећа четири услова:

1. Спроведено је у доброј вери;
2. Блиско је повезано са циљем спречавања неовлашћеног уласка у земљу;
3. Место и услови лишења слободе су прикладни, имајући у виду да је слободе лишено лице које је тражилац азила, а не лице осумњичено за извршење кривичног дела;
4. Трајање лишења слободе не премашује период оправдано потребан за остварење циља којем се тежи.

ЕСЉП није утврдио повреду члана 5. став 1. у овом предмету јер је седмодневно лишење слободе задовољавало ове услове.

Коментар

Велико веће се у овом предмету изричито уздржало од примене теста о мање строгим мерама из члана 5. став 1. тачка ф. ЕКЉП. Потребно је напоменути да се овај предмет односио на први део те тачке, по којој је дозвољено „законито хапшење или лишење слободе лица да би се спречио његов неовлашћени улазак у земљу“, али иста аргументација важи и у погледу другог дела те одредбе којом се дозвољава хапшење или лишење слободе лица у циљу његове депортације.