Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ I - ОСНОВНИ КУРС

Општи аспекти ЕКЉП

Европска конвенција о људским правима представља један од најраније усвојених регионалних оквира заштите људских права, којим се постављају стандарди и унапређује поштовање основних права и слобода појединаца у скоро целом простору географске Европе.^[1] Државе чланице могле су да приступе ЕКЉП почев од 4. новембра 1950. године а она је ступила на снагу 3. септембра 1953. године, након што ју је ратификовало 10 држава.

ЕКЉП несумњиво представља инструмент Савета Европе којем је највише држава чланица приступило, као и инструмент којим се обезбеђује најделотворнији механизам за спровођење и надзор над његовим поштовањем од стране држава, што га чини основном институцијом за заштиту људских права у европском региону. ЕКЉП је до сада ратификовало 47 држава.  

Европском конвенцијом о људским правима дозвољено је како подношење појединачних представки (сходно члану 34) тако и покретање међудржавних спорова (сходно члану 33), чиме се обезбеђују два важна начина за обраћање Европском суду за људска права ЕСЉП) због повреда људских права. Право на појединачну представку је конкретно признато како појединцима, тако и невладиној организацији или групи лица као легитимним актерима.

Подносилац представке може поднети притужбу ЕСЉП против једне или више држава уговорница ЕКЉП које су наводно одговорне за повреду на коју се подносилац жали. У зависности од околности, могу постојати ограничења у погледу повреда на које се подносилац може жалити, с обзиром на одступања од одређених обавеза која су по ЕКЉП државама дозвољена у појединим ситуацијама.^[2] 

 

Чланом 15. ЕКЉП се државама уговорницама даје могућност да одступају од неких својих обавеза у доба рата или друге јавне опасности која прети опстанку нације. С обзиром на то да такве мере представљају изузетак од кључних обавеза држава по ЕКЉП, оне су дозвољене само у најнужнијој мери коју изискује хитност ситуације, а како би биле ваљане, не смеју бити у нескладу с […] другим обавезама [државе] према међународном праву.

Одступање од неких права и слобода заштићених ЕКЉП није дозвољено ни у наведеним околностима с обзиром на њихов фундаментални карактер. Ова права обухватају право на живот (члан 2),^[3] забрану мучења и нечовечног и понижавајућег поступања или кажњавања (члан 3), забрану ропства и принудног рада (члан 4. став 1) и начело кажњавања само на основу закона (члан 7).^[4]

У циљу обезбеђивања заједничког спровођења ЕКЉП, Савет Европе је формирао Европски суд за људска права (ЕСЉП), судско тело задужено за праћење њеног поштовања од стране држава и санкционисање повреда права и слобода. Садашња структура суда резултат је развоја и проширења мандата двеју институција које су раније постојале (првобитног Европског суда и Европске комисије за људска права, формираних 1954. односно 1959. године). ЕСЉП је формиран спајањем ових двеју институција 1998. године, када је Протокол бр. 11 ступио на снагу. ЕСЉП тренутно има надлежност да разматра представке против свих 47 држава чланица Савета Европе. 

Судске функције ЕСЉП надопуњују и јачају активности које после његових одлука предузима Комитет министара Савета Европе, тело које чине министри спољних послова држава чланица Савета Европе и које је задужено за надзор над спровођењем пресуда ЕСЉП од стране држава уговорница. Рад ЕСЉП и Комитета министара може се пратити посредством базе HUDOC.^[5]

 

[1] Конвенцијом се првенствено уређују грађанска и политичка права док су „економска, социјална и културна права заштићена Европском социјалном повељом и/или Међународним пактом о економским, социјалним и културним правима“, види: Савет Европе – положај странаца у односу на Европску конвенцију о људским правима (CoE - The position of aliens in relation to the European Convention on Human Rights), стр. 11,  у којој се у фусноти 20 цитирају: Херис, Обојл и Ворбрик, Право Европске конвенције о људским правима (Harris, O’Boyle and Warbrick, Law of the European Convention on Human Rights) (1995), стр. 3.

[2] Чл. 15. – 1. У доба рата или друге јавне опасности која прети опстанку нације, свака Висока страна уговорница може да предузме мере које одступају од њених обавеза по овој Конвенцији, и то у најнужнијој мери коју изискује хитност ситуације, с тим да такве мере не буду у нескладу с њеним другим обавезама према међународном праву. 2. Претходна одредба не допушта одступања од члана 2, осим у погледу смрти проузроковане законитим ратним поступцима, или члана 3, 4. (став 1.) и 7. 3 […].  

[3] Осим ако није повређено услед „законитих ратних поступака“ – члан 15. став 2.

[4] Члан 15. став 2.

[5] Овде се могу наћи и преводи пресуда Европског суда на српски, босански, хрватски, црногорски и остале језике https://hudoc.echr.coe.int.