Бадер и Канбор против Шведске

Чињенице и одлука

Представку је поднео држављанин Сирије, који је поднео захтев за азил у Шведској. Док се налазио у Шведској, у Сирији је осуђен у одсуству за саучесништво у убиству и изречена му је смртна казна. Истраживање које је касније спровела шведска амбасада указивало је на то да би му се по повратку поново судило и да му не би била изречена смртна казна ако би био осуђен, те је решење о његовом протеривању потврђено. 

Суд је овај предмет разматрао само на основу чланова 2. и 3. ЕКЉП. Заузео је став да постоје основани разлози да се сматра да би г. Бадер био изложен стварној опасности од погубљења и поступања супротном члану 2. буде ли враћен у земљу порекла (будући да би му смртна казна била изречена после неправичног суђења) и члану 3. (услед страха и патње које би претрпео). Сходно томе, Суд је утврдио да би протеривање г. Бадера и његове породице у Сирију, уколико би до њега дошло, представљало повреду чланова 2. и 3. ЕКЉП.

Коментар

Самим чланом 2. се не забрањује изрицање смртне казне, али ЕСЉП је одавно стао на становиште сматра да њено изрицање после неправичног суђења представља повреду члана 3. Суд је 1989. у пресуди у предмету Серинг против Уједињеног Краљевства заузео став да је „феномен чекања на извршење смртне казне“ у САД  у супротности са чланом 3. Протоколом бр. 6 је укинута смртна казна, осим у време рата. Протоколом бр. 13 је смртна казна укинута у свим околностима, а њиме се државама забрањује и да било кога доведу у опасност да буде изложен могућности да му та казна буде изречена. Довољан број земаља, укључујући и Шведску, је у међувремену ратификовао Протокол бр. 13 како би он могао да ступи на снагу. Међутим, услед чињенице да је у време разматрања овог предмета и даље велики број држава чланица Савета Европе тек требало да потпише или ратификује Протокол бр. 13, ЕСЉП није могао да констатује постојање устаљене праксе да државе уговорнице сматрају спровођење смртне казне нечовечним и понижавајућим поступањем супротним члану 3. ЕКЉП, од којег није дозвољено никакво одступање.   

Бројне друге притужбе о протеривању лица која су тврдила да би била изложена опасности од смртне казне поднете су ЕСЉП откад је разматрао овај предмет. Суд није утврдио повреду ни члана 2. ни Протокола бр. 13 у пресуди у предмету Рапо против Албаније, јер су пружена веродостојна уверавања да тужилац неће тражити смртну казну у случају да подносилац представке, који треба буде изручен, буде осуђен. У предмету Ал Садун и Муфди против Уједињеног Краљевства је ЕСЉП одлучио да предмет разматра у складу са елементима “страха и патње“ из члана 3. јер је било нејасно да ли су подносиоци представке заиста суочени са могућношћу изрицања и извршења смртне казне.