Начело забране протеривања и колективно протеривање према члану 4. Протокола бр. 4

Коначно, од кључног значаја за начело забране протеривања јесте одредба садржана у члану 4. Протокола бр. 4 којом се забрањује колективно протеривање странаца. У сржи те забране је колективна природа поступка протеривања који се ту разматра, тј. реч је о околности по којој једна група странаца бива погођена мером протеривања, а да није извршена процена индивидуалних околности лица која су том мером погођена. Та одредба се сама по себи не односи ни на једну одређену групу миграната, те је потпуно безначајно да ли су лица погођена мером протеривања обични мигранти или тражиоци азила који су изложени опасности − свако је заштићен чланом 4. Протокола бр. 4. Забрана утврђена у тој одредби примењује се на одлуке о враћању или удаљењу донете у различитим околностима:

1. На аеродромима − види предмет Чонка против Белгије − ЕСЉП је процењивао сагласност са чланом 4. Протокола бр. 4. колективног протеривања ромских тражилаца азила, где су постојали озбиљни процесни недостаци.
2. Пресретање и спречавање уласка на мору – Забрана по основу члана 4. Протокола бр. 4. такође је протумачена као забрана која обухвата пресретање и спречавање уласка на територију (push-back) група људи на отвореном мору − види предмет Хирши Џама и други против Италије.
3. На копненим границама − исто резоновање важи и за неформално враћање, тј. спречавање уласка на копненој граници − види предмет Н. Д. и Н. Т. против Шпаније.