Димензија начела забране протеривања у ЕКЉП и у пракси ЕСЉП

ЕСЉП је дефинисао забрану протеривања као инхерентну обавезу по основу члана 3,^[1] која налаже високим странама уговорницама да се уздрже од поступака због којих би појединац који је под њиховом контролом могао бити изложен мучењу или нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању.^[2]

У предмету Серинг (анализираном у Поглављу II), ЕСЉП је потврдио начело по коме одговорност државе по основу члана 3. може наступити и услед понашања које се догађа на њеној територији и услед одлуке саме те државе да врати појединца у земљу у којој ће бити изложен стварној опасности од поступања које је у супротности с тим чланом (у предмету Серинг контекст је била одлука о изручењу).^[3] У пресудама донетим у предметима Крус Варас против Шведске и Вилвараџа против Уједињеног Краљевства, ЕСЉП је прихватио применљивост начела установљеног у пресуди у предмету  Серинг на одлуке о враћању које се доносе у контексту миграција и азила,^[4] истакавши да одговорност државе која враћа тражиоца азила постоји онда када су представљени снажни разлози за уверење да се лице на које се односи одлука о враћању суочава у земљи повратка са стварном опасношћу од тога да ће бити подвргнуто поступцима који су у супротности са чланом 3.

Наведено начело примењује се a fortiori у предметима у којима се враћањем отвара опасност од повреде по основу члана 2 (право на живот), иако је тражени стандард доказивања другачији. Обавеза поштовања чланова 2. и 3. ЕКЉП има апсолутни карактер и она не толерише изузетке према члану 15. ЕКЉП (рат или друге ванредне ситуације).^[5] Следствено томе, исти ниво заштите примењује се на одлуке о враћању које би могле довести до повреде таквих права. То је одлика која уноси важну додатну вредност у поље дејства начела забране протеривања онако како је то поље дејства утврђено Женевском конвенцијом и правом ЕУ (горе).

Заштита коју пружа ЕКЉП у предметима који се односе на протеривање примењује се без обзира на:

• Миграциони статус лица које треба да буде враћено (депортовано) (тј. да ли лице о коме је реч има право на азил или на друге облике заштите) à чиме се превазилазе ограничења из члана 33. став 2. Женевске конвенције и одговарајућих одредаба ЕУ која ограничавају заштиту од протеривања само на избеглице и тражиоце азила.
• Када постоји опасност од протеривања, понашање лица које треба да буде враћено није од значаја за одлуку о враћању: члан 3. се примењује без обзира на понашање мигранта, колико год то лице било непожељно или опасно à закључак да избеглица представља опасност за друштвену заједницу у тој земљи у случајевима који су утврђени по основу члана 33. став 2. Женевске конвенције безначајан је за питање применљивости члана 3. у случају дотичног избеглице.

Опште карактеристике члана 3. и његова применљивост на случајеве миграција и азила већ су размотрене у претходном поглављу овог приручника у којем је дата подробна анализа начела која се односе на члан 3. и примене тог члана на азил). Стога ћемо се у овом одељку усредсредити само на оне материјалне и процесне аспекте члана 3. који су значајни за предмете који се односе на протеривање тражилаца азила.

[За детаљну анализу општих начела у вези са чланом 3. и њихове примене на предмете који се односе на азил види Поглавље II]

[1] УНХЦР, Саветодавно мишљење о екстратериторијалној примени обавеза у вези са забраном протеривања сагласно Конвенцији из 1951. године о статусу избеглица и Протоколу уз њу из 1967, 26. јануар 2007.

[2] ЕСЉП се први пут позабавио овим питањем када је разматрао применљивост на предмете у којима се радило о изручењу (кроз пресуду у предмету Soering v. the United Kingdom, пресуда од 7. јула 1989), а потом и када се бавио проширивањем непосредних јемстава на захтеве тражилаца азила, у предмету Cruz Varas and Others v. Sweden, представка бр. 15576/89, и Vilvarajah and others v. the United Kingdom, представке бр. 13163/87, 13164/87 и 13165/87, пресуда од 30. октобра 1991. Доцније је Суд још једном потврдио то своје становиште у предмету Chahal v. the United Kingdom, представка бр. 22414/93, Извештај од 27. јуна 1995.

[3] Мол, Нуала, Мередит, Кетрин, Азил и Европска конвенција о људским правима).

[4] Ibid., где се цитира Cruz Varas and Others v. Sweden, представка бр. 15576/89, став 70. и Vilvarajah and others v. the United Kingdom, представке бр. 13163/87, 13164/87 и 13165/87.

[5] За детаљну анализу овог питања види: Мол, Нуала, Мередит, Кетрин, Азил и Европска конвенција о људским правима.