Враћање у друге државе чланице Савета Европе

Важно је да се још једном истакне оно што смо навели у одељку о праву ЕУ у овом поглављу, да из забране протеривања нису изузети случајеви ризичних враћања у државе чланице ЕУ или Савета Европе. Иако је ЕСЉП у својој пракси везаној за предмете о депортацији разматрао одговорност државе која појединца предаје некој трећој држави у којој би се тај појединац могао суочити са опасношћу од озбиљне штете, иста могућност постоји и када би се радило о враћању у земљу која је и сама чланица Савета Европе.

Ту, међутим, постоји једна кључна разлика: она се огледа у чињеници да онда када опасност која се разматра проистиче из одлуке неке државе чланице Савета Европе да појединца врати у другу ‒ и потенцијално ризичну ‒ земљу, која је иначе и сама чланица Савета Европе, обе државе могу бити проглашене одговорнима за повреде права по Европској конвенцији. У том смислу су илустративни предмети М. С. С. против Белгије и Грчке и Тарахел против Швајцарске. И један и други предмет већ су размотрени у претходним одељцима овог приручника јер су веома значајни за развој приступа ЕСЉП члану 3. ЕКЉП у контексту азила и миграција. Веома често се о тим предметима говори као о „даблинским предметима”, јер се у њима ради о одлукама о пребацивању које су донете на темељу Уредбе „Даблин III”. Због специфичних аспеката значења који им се приписују, ти предмети ће бити ближе анализирани и у четвртом поглављу овог приручника.