Забрана протеривања и могућност алтернативе интерног бекства

Салах Ших против Холандије (бр. 1948/04)

Начело: Будући да нема алтернатива које би омогућиле интерну заштиту, протеривање у Сомалију тражиоца азила, чији је захтев за међународну заштиту одбијен, представљало би повреду забране мучења и злостављања.

Подносилац представке, држављанин Сомалије из Могадиша, припадник мањинског племена Ашраф, избегао је из ситуације грађанског рата и прогона која је погодила њега и његову породицу. Припадници племена Абгал из племенске групе Хавиве, који су командовали селом, убили су му оца и брата и силовали сестру. По одласку из Сомалије, подносилац представке је успео да стигне до Амстердама с фалсификованим пасошем, и одмах по доласку, затражио је азил. Његов захтев за азил је, између осталог, одбијен уз образложење да се он не би суочио са стварном опасношћу од повреде члана 3. ЕКЉП ако би био враћен у неко од умерено сигурних подручја у Сомалији. Подносилац представке је пред ЕСЉП тврдио да би он, с обзиром на своју личну ситуацију, тј. чињеницу да припада мањини у контексту општег кршења људских права у Сомалији, био изложен опасности да буде подвргнут мучењу и злостављању буде ли враћен у земљу.

ЕСЉП је подсетио да са становишта члана 3, одговорност државе која неко лице враћа налаже тој држави да процени услове у земљи у коју лице враћа ослањајући се притом како на домаће, тако и на међународне изворе (нпр. невладине организације, итд.). На темељу тога је у овом предмету ЕСЉП требало да утврди да ли би протеривање у „релативно сигурна” подручја у Сомалији, како је то предложила холандска влада, представљало повреду члана 3. ЕСЉП је запазио да чак и на тим територијама − које се налазе на северу и које су опште узев мирније од јужне и централне Сомалије − постоји знатна разлика између појединаца који потичу из тих подручја и појединаца који долазе из других делова Сомалије и истакао да су, како се тврди, три најрањивије групе у Сомалији управо интерно расељена лица, мањине и повратници из избеглиштва, као и да би подносилац представке, када би био враћен у релативно сигурна подручја, свакако спадао у све те три категорије.

Према томе, иако само по себи није у супротности са ЕКЉП да се државе ослањају на интерну заштиту, морају постојати извесне гаранције: лице које треба да буде враћено мора бити у могућности да путује у област о којој је реч, да тамо буде примљено и настани се у њој, јер ако тих гаранција нема, може се отворити питање по члану 3.

Утврђујући да ли би подносилац представке био изложен опасности од повреде члана 3. ако би био приморан да оде у друга подручја Сомалије која се по једнодушној оцени сматрају небезбеднима, ЕСЉП је приметио да, будући да је г. Салах Ших већ био жртва нечовечног поступања у Сомалији − а у општој ситуацији у тој земљи није забележена никаква суштинска промена − нема ничега што би указивало на то да би се подносилац представке сада нашао у ситуацији која би се разликовала од оне из које је побегао.

У закључку, ЕСЉП је приметио да су подносилац представке и његова породица били на мети напада зато што су припадници ашрафске мањине и управо из тог разлога нису имали никакву могућност заштите. ЕСЉП је саопштио да се од подносиоца представке не може тражити да утврђује да постоје друге посебне карактеристике када је реч о њему лично да би доказао да је он сам био у опасности и да је и даље у опасности. Правећи искорак у односу на приступ за који се определио у предмету Вилвараџа, ЕСЉП је стао на становиште да би заштита коју пружа члан 3. могла постати илузорна ако би се, поред саме чињенице да је припадник племена Ашраф, од подносиоца представке још захтевало да докаже да постоје друге посебне одлике. Имајући на уму општу ситуацију у релативно небезбедним подручјима Сомалије, ЕСЉП је заузео став да би подносилац представке, када би тамо био враћен, вероватно био изложен поступању којим се крши члан 3. ЕКЉП.