Докази и терет доказивања

У процесном смислу, ЕСЉП врши процену узимајући у разматрање „целокупан материјал који му је предочен или, ако је то неопходно, материјал који је прибављен proprio motu”.^[1] Постојање стварне опасности према члану 3. ЕСЉП се, због тешке и ненадокнадиве природе последица, темељно испитује.^[2]

Када је реч о терету доказивања, у начелу је подносилац представке тај који треба да приложи доказе који могу потврдити да постоје снажни разлози за уверење да ће наступити опасност од повреде члана 3, а потребно је да доказни материјал буде такав да отклони сваку сумњу у погледу доказа оног тренутка када буде предочен.^[3] Међутим, када се ради о тражиоцима азила, ЕСЉП признаје да, с обзиром на специфичне околности којима се одликује категорија којој они припадају, често је „у светлу [њихове] рањивости и [...] посебног положаја у коме се налазе”^[4] потребно применити начело in dubio pro reo у погледу веродостојности исказа и докумената који су предочени.

У односу на захтеве за азил који су засновани на општепознатој опасности, онда када су информације о таквој опасности слободно доступне из великог броја извора, ЕСЉП тумачи обавезе држава према члану 3. у том смислу да се од њих захтева да на сопствену иницијативу изврше процену те опасности.^[5]

Ради утврђивања опасности која постоји да одлуком о протеривању буду повређена права утврђена Европском конвенцијом, пре свега чланови 3. и 2, ЕСЉП примењује тест у којем се узимају у обзир предвидљиве последице такве одлуке,^[6] утврђене на основу анализе личних околности^[7] појединца и материјалних околности у земљи повратка.^[8] У том смислу су изузетно значајна и дипломатска уверавања која даје земља у коју лице треба да се врати на захтев државе која тражиоца азила враћа. У пракси ЕСЉП у неколико наврата је оцењиван квалитет дипломатских уверавања. У том смислу су посебно илустративни предмети Бадер и Канбор против Шведске и Сади против Италије.

Сагласно пракси ЕСЉП, дипломатска уверавања морају у најмању руку испунити 11 минималних услова који су таксативно наведени у кључној пресуди Отман против Уједињеног Краљевства.^[9]

Када настоји да утврди опасност од враћања, ЕСЉП придаје подједнак значај опасности која проистиче из општих услова у земљи (као што су драстична кршења људских права, политички немири, оружани сукоби) и личним карактеристикама услед којих би враћено лице могло да буде изложено већој или другачијој опасности.

Када је конкретно реч о индивидуалним околностима, ЕСЉП је признао да, у циљу процене опасности „дужну пажњу треба такође посветити могућности да известан број индивидуалних чинилаца, ако се сваки од њих сагледава засебно, не мора представљати стварну опасност; међутим, када се сагледају кумулативно и када се размотре у ситуацији општег насиља и појачаних мера безбедности, исти ти чиниоци могу довести до стварне опасности”.^[10] Међутим, докази о ранијем прогону у конкретном случају могу бити снажна назнака да ће лице о коме је реч и  убудуће бити изложено великој опасности ако буде враћено.^[11]

[1] Saadi v. Italy [Велико веће], представка бр. 37201/06, став 128. у ком се цитира H. L. R. v. France, став 37. и Hilal v. the United Kingdom, став 60. Види, такође: Chahal v. the United Kingdom, став 96.

[2] Saadi v. Italy [Велико веће], представка бр. 37201/06, став 142, Jabari v. Turkey, представка бр. 40035/98.

[3] Saadi v. Italy [Велико веће], представка бр. 37201/06, став 139; N. v. Finland, представка бр. 38885/02, став 167.

[4] У F. G. Sweden (став 121) и Salah Sheekh v. the Netherlands, представка бр. 1948/04, став 148.

[5] M. S. S, став 366.

[6] Vilvarajah and others v. the United Kingdom, представке бр. 13163/87, 13164/87 и 13165/87, став 108.

[7] Ibid.

[8] Европска унија: Европска агенција за основна права, Приручник из европског права у области азила, граница и имиграције ‒ издање за 2014. годину.

[9] Othman (Abu Qatada) v. the United Kingdom, представка бр. 8139/09, став 189.

[10] NA. v. the United Kingdom, представка бр. 25904/07, став 130.

[11] Европска унија: Европска агенција за основна права, Приручник из европског права у области азила, граница и имиграције i R. C. v. Sweden, представка бр. 41827/07.