Захтеви везани за делотворан правни лек у односу на забрану протеривања

Сагласно члану 13, ЕКЉП се јемчи право на правни лек да би се остварила суштина права и слобода по Конвенцији у ком год да су облику та права и слободе осигурани у унутрашњем правном поретку.^[1] Према томе, на члан 13. се не можемо позивати засебно, већ се тај члан користи као средство помоћу кога се пред ЕСЉП може покренути питање неадекватности мера доступних на националном нивоу ради спречавања или исправљања повреде права по Европској конвенцији. Такав правни лек мора бити делотворан у пракси, као и у смислу закона како би били испуњени сви захтеви који су с тим у вези постављени у ЕКЉП.^[2]

Када се тврди да је повређен члан 13. у вези са чланом 3. у контексту враћања, процена делотворности правног лека изискује „(i) независно и темељно испитивање”.^[3] Исто тако, када постоји ризик од протеривања, што може имати за последицу неповратну опасност за подносиоца представке, ЕСЉП налаже да, како би могао да буде делотворан, правни лек има „аутоматско суспензивно дејство”.^[4]

У предмету Абдолхани и Каримниа против Турске,^[5] Турска је пропустила да размотри захтеве подносилаца представке за привремени азил, као и да их обавести о разлозима због којих није узела у разматрање њихове захтеве за азил и да им дозволи приступ правној помоћи док су се налазили у полицијској станици у Хаскеју. Поред тога, подносиоци представке нису могли да поднесу захтев за поништење одлуке о њиховој депортацији у Ирак или Иран јер им никада нису достављена решења о депортацији и нису били обавештени о разлозима за предложено удаљење с територије Турске.

Правни лек који је у Турској било могућно применити против донете одлуке о депортацији није имао аутоматско суспензивно дејство ‒ одлагање извршења могао је да одреди само управни суд по основу свог дискреционог права. Оцењено је да су горе наведене околности повредиле права подносилаца представке на делотворан правни лек против протеривања по основу члана 13, а у вези са чланом 3.

У Смерницама Савета Европе о присилном враћању додатно се прецизира да и у вези са решењем о депортацији и у поступку током кога је то решење донето, делотворан правни лек на који лице које се враћа треба да има право мора бити доступан, а у том смислу је посебно важно пружање правне помоћи; такође, требало би да буду утврђени и рокови [који] не могу бити неразумно кратки и треба обезбедити да се притужба подносиоца представке темељно испита онда када се тврди да ће одлука о враћању проузроковати повреду члана 3. ЕКЉП.^[6] Овај израз треба разумети у значењу које му је дато у пресуди у предмету Џабари против Турске, где је ЕСЉП оценио да аутоматска и механичка примена рока од пет дана за подношење захтева за азил мора да се сматра супротном заштити основне вредности утврђене у члану 3. ЕКЉП (став 40).

У својој пресуди у предмету И. М. против Француске, ЕСЉП је нагласио да делотворност жалбе зависи од захтева који се постављају у погледу квалитета, брзине и суспензивног дејства саме те жалбе, имајући у виду пре свега важност коју ЕСЉП придаје члану 3. и неповратној природи штете за коју постоји вероватноћа да ће бити проузрокована ако се оствари опасност од мучења или злостављања.

. 

[1] Abdolkhani and Karimnia v. Turkey, представка бр. 30471/08, став 111.

[2] Ibid., став 115.

[3] Ibid., став 108. и Muminov v. Russia, представка бр. 42502/06, став 101; Gebremedhin v. France, представка бр. 25389/05, став 66; Jabari v. Turkey, представка бр. 40035/98, став 39.

[4] Види Европска унија: Европска агенција за основна права, Приручник из европског права у области азила, граница и имиграције, стр. 102. и даље.

[5] Abdolkhani and Karimnia v. Turkey, представка бр. 30471/08, ставови 111‒117.

[6] Mohamad v. Austria, став 72 ‒ природа неповратне штете која може бити нанета; види Shamayev and Others v. Georgia and Russia, представка бр. 36378/02, став 448.