Доношење привремених мера сагласно правилу 39. Пословника ЕСЉП

Такозване Привремене мере које су предвиђене у правилу 39. Пословника ЕСЉП представљају кључни инструмент конвенцијског система у контексту предмета који се односе на протеривање. Сходно том правилу:

1. Веће, или, када је то примерено, председник одељења или дежурни судија именован (...) може, на захтев странке или било ког другог заинтересованог лица, или на сопствену иницијативу, одредити странкама сваку привремену меру за коју сматра да треба бити одређена у интересу странака или у интересу правилног вођења поступка пред тим већем.
2. Када се то сматра прикладним, Комитет министара може бити одмах обавештен о мери која је одређена у конкретном предмету.
3. Веће, или, када је то примерено, председник одељења или дежурни судија именован сагласно члану 4. овог правила, може да тражи информације од странака о сваком питању које је повезано с применом било које привремене мере која је одређена.
4. Председник суда може да прогласи потпредседнике одељења за дежурне судије који ће одлучивати о захтевима за привремене мере.

Када се у контексту одлука о враћању одреде мере у складу с горе наведеним правилима, извршење одлуке о враћању/протеривању се, по правилу, одлаже до доношења одлуке о сагласности предвиђеног враћања с правима која су заштићена по Конвенцији, и притом се посебно води рачуна о могућим повредама чланова 2. или 3, будући да се за те повреде сматра да могу проузроковати потенцијално непосредну и ненадокнадиву штету ако се остваре самим чином враћања. У предметима Маматкулов и Аскаров против Турске, Олечеа Кауас против Шпаније и Бен Хемаис против Италије^[1] ЕСЉП је стао на становиште да се неповиновањем мерама одређеним на основу правила 39. осујећује остваривање права на појединачну представку, па самим тим крши члан 34. ЕКЉП.

[1] Mamatkulov and Askarov v. Turkey [Велико веће], представке бр. 46827/99 и 46951/99, Olaechea Cahuas v. Spain, представка бр. 24668/03, Ben Khemais v. Italy, представка бр. 246/07.