Клаузуле о искључењу и престанку статуса избеглице

Сходно Женевској конвенцији, по наступању одређених догађаја или испуњењу одређених услова, одређено лице губи статус избеглице јер му тај статус више није нужан због његових личних околности или околности у земљи у коју се враћа. Када постоје „разлози за искључење“, лице треба искључити из статуса избеглице због његовог личног понашања, иако иначе испуњава услове да му се тај статус призна.

Ови случајеви су уређени чланом 1. Ц. (клаузулама о престанку) и Ф. (клаузулама о искључењу).

Клаузулама о престанку статуса избеглице у члану 1. Ц. уређују се околности под којима се може укинути статус избеглице. Одредбе овог члана су формулисане и тумаче се тако да промене за које се сматра да могу оправдати престанак статуса не смеју бити привременог карактера а по природи морају бити фундаменталне, како би се избеглици пружила одређена сигурност у погледу његовог статуса.^[1] Поред тога, оне су таксативно наведене и не могу се тумачити широко или по аналогији.

Заштита прописана Женевском конвенцијом престаје да важи у односу на неку избеглицу у следећим околностима:

1. ако је он добровољно поново тражио заштиту земље чије држављанство има; или
2. ако је, пошто је изгубио држављанство те земље поново добровољно примио то држављанство; или
3. ако је стекао ново држављанство и ужива заштиту земље чије је држављанство стекао; или
4. ако се добровољно вратио да би се настанио у земљи коју је напустио или изван које је живео из страха да ће бити прогоњен; или
5. ако, пошто су околности услед којих му је био признат статус избеглице престале да постоје, он не може и даље да одбија тражити заштиту земље чије држављанство има, подразумевајући, међутим, да се одредбе овог става неће примењивати на избеглицу из става 1. члана 1. А. Конвенције који може, на основу ранијих прогона, навести уверљиве разлоге због којих одбија заштиту земље чије држављанство има;
6. кад се ради о лицу које нема држављанство, ако је, пошто су околности услед којих му је био признат статус избеглице престале да постоје, оно у стању да се врати у земљу у којој је имало уобичајено место боравка, подразумевајући, међутим, да се одредбе овог става неће примењивати на избеглицу из става 1. члана 1. А. Конвенције који може, на основу ранијих прогона, навести уверљиве  разлоге због којих одбија да се врати у ту земљу.

Клаузулама о искључењу у члану 1. Ф. се наводи да неко лице може бити изузето из статуса избеглице ако је:

1. извршило злочин против мира, ратни злочин или злочин против човечности дефинисан у међународним инструментима сачињеним у циљу предузимања мера у погледу тих злочина;
2. извршило тежак неполитички злочин изван земље уточишта пре него што је у њу примљено као избеглица;
3. криво за дела која су у супротности са циљевима и начелима Уједињених нација.

Сходно наведеним одредбама сматра се да су дела која је избеглица извршио толико тешка да легитимни интерес државе да га искључи са своје територије из безбедносних разлога претеже над њеном обавезом да му пружи заштиту као избеглици.

Иако примена наведених клаузула о престанку статуса или искључењу спречава избеглицу да ужива заштиту у складу са Женевском конвенцијом и забраном протеривања - non-refoulement (сходно Женевској конвенцији, начелом забране протеривања[2] се успоставља забрана враћања избеглица по Конвенцији или тражилаца азила у њихову земљу порекла или уобичајеног боравка или у земљу у којој су у опасности да ће им бити нанета штета) која је њоме прописана, она државу не ослобађа обавезе да пружа заштиту у складу са њеним ширим обавезама везаним за људска права које произлазе из других инструмената међународног права.

Обим начела забране протеривања сходно Женевској конвенцији и осталим инструментима међународног и европског права биће подробно анализиран у одељцима који следе. У овој фази, пак, вреди истаћи да, премда је обавеза о забрани протеривања из Женевске конвенције по обиму ограниченија и важи само у погледу оних лица која испуњавају услове да буду призната као избеглице сходно тој конвенцији, шира забрана протеривања по међународном праву проистиче из: 

• Чланова 6. и 7. Међународног пакта о грађанским и политичким правима (ПГП), у светлу којих се од држава захтева да се уздржавају од протеривања не само у случају предвиђеном Женевском конвенцијом, већ и када „постоје снажни разлози за уверење да постоји стварна опасност од ненадокнадиве штете“ у смислу одредаба ПГП.
• Чланова 2. и 3. ЕКЉП – којима се јемчи право на живот, односно прописује општа забрана мучења и нечовечног или понижавајућег поступања или кажњавања, а који се, по тумачењима, примењују у предметима о враћању странаца (види, између осталог, пресуду Европског суда за људска права у предмету Чахал против Уједињеног Краљевства, представка бр. 22414/93).
• Члана 4. Повеље ЕУ о основним правима, који се подудара с (наведеним) чланом 3. ЕКЉП.

Потребно је имати у виду два главна аспекта Женевске конвенције и Протокола уз њу:

1. члан 1. у којем је дата основна дефиниција избеглице, укључујући списак разлога за прогон од којег се страхује по основу којих се додељује статус избеглице, као и околности у којима људи немају право на статус избеглице или престају да буду сматрани избеглицама (члан 1. Ц).
2. чланови 2-33. којима се уређују правни статус избеглица у земљи азила и њихова права и обавезе – укључујући пре свега право из члана 33. став 1. на заштиту од протеривања на територију на којој би им живот или слобода били угрожени. Као што је поменуто, неки људи у опасности од прогона изузети су из статуса избеглице (члан 1. Ф). Али чак и они који имају право и који су стекли статус избеглице сходно Женевској конвенцији могу изгубити заштиту од протеривања ако се њихово понашање сматра претњом по земљу домаћина. У том погледу је у члану 33, став 2. прописано:

На ову одредбу се, међутим, не може позвати избеглица ког из основаних разлога треба сматрати опасним по безбедност земље у којој се налази или који, пошто је правоснажно осуђен за нарочито тешко кривично дело, представља опасност по заједницу те земље.

[1] Ibid., став 112.

[2] Прим. прев. Израз non-refoulement