Међународни ниво – Женевска конвенција о статусу избеглица из 1951. и Протокол уз њу из 1967. године

Женевска конвенција о статусу избеглица из 1951. први је инструмент на међународном нивоу у којем је дата дефиниција „избеглице“. Њу су после Другог светског рата усвојиле Уједињене нације како би обезбедиле правни режим којим се уређује статус свих стотина хиљада избеглица расељених у Европи 1951. године. Због историјских околности у којима је усвојена, Женевска конвенција је садржала географско и временско ограничење опсега њене примене, којима је дејство предвиђене заштите било ограничено на избеглице из Европе које су побегле од догађаја насталих пре 1951. године. Протокол уз ову конвенцију усвојен је како би се одговорило на промењене историјске околности и заштита из Конвенције проширила и на избеглице чија је потреба за заштитом настала због ситуација невезаних за период после Другог светског рата и оних које су уследиле након 1951. године.^[1] Овај је протокол ступио на снагу 4. октобра 1967. године.

У смерницама УНХЦР се наводи да, иако је функционално повезан са Женевском конвенцијом, Протокол представља независни инструмент, а приступање том инструменту није ограничено на државе уговорнице Конвенције.^[2] Протокол је имао за циљ да државама уговорницама Конвенције омогући да одреде обим својих обавеза по Конвенцији.^[3] Протоколом је државама дата могућност да у време потписивања, потврђивања или приступања дају изјаву у вези са значењем члана 1. Б, у којој ће навести да ли желе да задрже или укину географско ограничење којим је изворно поље дејства Конвенције било ограничено на догађаје у Европи (Протоколом се државама даје могућност да члан 1. Б. тумаче као (а) „догађаји настали пре 1. јануара 1951. године у Европи“ или као (б) „догађаји настали пре 1. јануара 1951. године у Европи или другде“). Турска је једина земља у Европи која је задржала географско ограничење. По основу сукцесије у односу на бившу Социјалистичку Федеративну Републику Југославију, Република Србија је од 12. марта 2001. године уговорница Конвенције о статусу избеглица и Протокола уз њу. 

На нивоу материјалног права, у Женевској конвенцији се прописује а) дефиниција карактеристика на основу којих се одређује ко је избеглица, б) свеобухватан скуп права и обавеза избеглица, као и в) обавезе држава уговорница које су их примиле.

Битно је подсетити на то да је утврђивање статуса „избеглице“ „деклараторног“ а не „конститутивног“ карактера.^[4] То фактички значи да је неко „лице избеглица у смислу Конвенције из 1951. чим испуни критеријуме садржане у дефиницији”,^[5] без обзира на то да ли је тај статус формално утврђен. Чињенице због којих му је потребна заштита заправо настају у време пре „формалног утврђивања статуса”.^[6] Да ли ће држава пријема лице признати као избеглицу и пружити му заштиту је посебно питање и зависи од исхода формалног поступка одлучивања о статусу азила.

Општа дефиниција „избеглице“ дата је у члану 1. A. став 2. Женевске конвенције (измењене Протоколом из 1967. године). Избеглица се дефинише као лице које се, бојећи се оправдано да ће бити прогоњено због своје расе, своје вере, своје националности, своје припадности некој социјалној групи или својих политичких мишљења, нађе изван земље чије држављанство оно има и које не жели или, због тога страха, неће да тражи заштиту те земље.

Упркос томе, за лица која задовоље наведене и друге правом прописане критеријуме а која затраже заштиту сходно одредбама Женевске конвенције се каже да траже „азил“ и, ако се утврди да имају потребе биће, исправно, називане избеглицама. У Женевској конвенцији „није прописан посебан поступак за утврђивање да ли је неко избеглица”, али из ње проистиче обавеза да сваки поступак „мора бити правичан и ефикасан“ а државе су дужне да успоставе  „централни орган са одговарајућим знањем и стручношћу да разматра захтеве, обезбеде доступност процесних гарантија у свим фазама поступка и омогуће изјављивање жалбе или преиспитивање првобитних одлука”. Женевска конвенција се prima facie противи додели статуса избеглице искључиво на основу утврђених карактеристика које се сматрају показатељима прогона и без индивидуализоване процене ситуације. Иако ово често доводи до истог резултата као и групно разматрање захтева – јер људи који беже од исте ситуације прогона се обично у својим захтевима за заштиту позивају на исте основе  – индивидуализовано разматрање и даље представља „приступ којем се даје предност” по Женевској конвенцији.^[7]

[1] Високи комесар Уједињених нација за избеглице (УНХЦР), Приручник и смернице о поступцима и критеријумима за утврђивање статуса  избеглице сходно Конвенцији о статусу избеглица из 1951. и Протоколу уз њу из 1967. године (Handbook and Guidelines on Procedures and Criteria for Determining Refugee Status under the 1951 Convention and the 1967 Protocol Relating to the Status of Refugees), децембар 2011, HCR/1P/4/ENG/REV. 3, став  8.

[2]  Ibid., став 9.

[3] УНХЦР, Државе уговорнице Конвенције о статусу избеглица из 1951. и Протокола уз њу из 1967. године (United Nations High Commissioner for Refugees, States Parties to the 1951 Convention relating to the Status of Refugees and the 1967 Protocol), април 2015.

[4] Хетавеј, Џемс К, Права избеглица по међународном праву (Hathaway, James C, The rights of refugees under international law), Cambridge University Press, 2005, стр. 184.

[5] УНХЦР, Приручник и смернице о поступцима и критеријумима за утврђивање статуса  избеглице сходно Конвенцији о статусу избеглица из 1951. и Протоколу уз њу из 1967. године,  став 28:  „Само признавање статуса избеглице не чини лице избеглицом већ се оно њиме проглашава избеглицом. Лице не постаје избеглица услед признавања статуса избеглице, већ му се тај статус признаје зато што је избеглица.“

[6]   Ibid., став 29.

[7] УНХЦР, Конвенција о статусу избеглица из 1951. године и Протокол уз њу, Правни оквир за заштиту избеглица (1951 Convention Relating to the Status of Refugees and Its 1967 Protocol: The Legal Framework for Protecting Refugees), септембар 2011, стр. 7.