„Основани страх од прогона“

На основу Женевске конвенције одлика „избеглице“ зависи од постојања „основаног страха“ од прогона. Као што је УНХЦР констатовао, избор да се ослоне на појединачни страх лица указује на намеру аутора Конвенције да напусте раније начине оцене основаности захтева избеглица, често засноване на „ситуацији која влада у њиховој земљи порекла“, а не на конкретним околностима појединца.^[1]  

Субјективни „страх“ из Конвенције мора да се одликује и другим карактеристикама да би захтев за азил био основан, конкретно, мора да садржи објективни и субјективни елемент. То подразумева да страх мора и да (а) делује као да представља стање духа тражиоца азила, и да (б) је то стање „засновано на објективним чињеницама“.^[2] 

Субјективни елемент: с обзиром на то да је оцена субјективног елемента страха „неодвојива од процене личности подносиоца захтева“,^[3] доносиоци одлука треба да имају у виду да различити људи различито реагују на идентичне ситуације.^[4] У том смислу, видљивост или јачину стања духа или реакција лица – или њихово одсуство – не би требало сматрати показатељем њихове веродостојности или основаности њиховог захтева. Да би нека процена имала субјективну димензију, доносиоци одлука уз пет основа за прогон по Конвенцији (који ће бити размотрени ниже у тексту) треба да узимају у обзир и личну и породичну ситуацију тражиоца азила, његово сопствено тумачење ситуације и лична искуства.^[5]

Изражавање потребе за заштитом: Потребно је имати у виду да избеглице обично не изражавају своје потребе за заштитом користећи изразе из Женевске конвенције (не помињу изричито страх од прогона), услед чега доносиоци одлука морају пажљиво да изводе закључке о томе да ли ситуација потпада под дефиницију из Женевске конвенције, при чему треба да оцењују суштину захтева за азил, а не само формалне аспекте захтева.^[6]

Објективни елемент: Као што је поменуто, постојање субјективног страха од прогона представља нужан, али не и довољан услов да би неки захтев за азил био основан. Захтев мора бити поткрепљен чињеницама које се могу односити како на непосредна и посредна лична искуства лица, тако и на опште  услове у земљи порекла. УНХЦР у смерницама наводи следеће елементе којима се могу поткрепити наводи о опасности од прогона:

• Прогон којем су били изложени пријатељи и сродници тражиоца азила и остали припадници његове расне или друштвене групе;^[7]
• Постојање одређених закона и њихова примена у земљи;^[8]
• Ситуације које су довеле до расељавања „целих група“, чији се припадници „могу појединачно сматрати избеглицама“^[9] („групно признање“ избегличког статуса);
• Докази да је тражилац азила раније био жртва прогона (у смислу Женевске конвенције);^[10]
• Поседовање пасоша државе порекла у тренутку подношења захтева не сматра се одлучујућим показатељем за закључак да је захтев за азил неоснован или да наводни страх није основан.^[11]

[1] УНХЦР, Приручник и смернице о поступцима и критеријумима за утврђивање статуса избеглице сходно Конвенцији о статусу избеглица из 1951. и Протоколу уз њу из 1967. године, став 37.

[2] Ibid., став 38.

[3] Ibid., став 40.

[4] Ibid., став.40.

[5] Ibid., став 41.

[6] Ibid., став 46.

[7] Ibid., став 42.

[8] Ibid., став 43.

[9] Ibid., став 44.

[10] Ibid., став 45.

[11] Ibid., ставови 47-48.