Националност

Појам националности у смислу Женевске конвенције тумачи се тако да обухвата и „држављанство“ и „припадност некој етничкој или језичкој групи“.^[1] Сматра се да је овај основ прогона подложан преклапању са осталим основима по Конвенцији, попут политичког мишљења или расе, нарочито у ситуацијама истовременог постојања две или више националних (етничких, језичких) група унутар граница једне државе^[2] или у случајевима када се одређене политичке групе идентификују са одређеном „националношћу”.^[3] Припадност мањинској или већинској групи није довољна да би се закључило да ли је страх од прогона оправдан, с обзиром на то да су могуће обе ситуације – и прогон од стране доминантне већине и прогон од стране мањине – премда је потоњи ређи.^[4]

У случају кад се ради о лицу које има више од једног држављанства, израз „земље чије држављанство оно има“ односи се на сваку земљу чије држављанство то лице има. Неће се сматрати да је лице лишено заштите земље чије држављанство има, ако  без ваљаног разлога заснованог на оправданом страховању није тражило заштиту једне од земаља чије држављанство оно има.^[5]

[1]  УНХЦР, Приручник и смернице о поступцима и критеријумима за утврђивање статуса избеглице сходно Конвенцији о статусу избеглица из 1951. и Протоколу уз њу из 1967. године, став 74.

[2] Ibid., став 75.

[3] Ibid., став 75.

[4] Ibid., став 76.

[5] Женевска конвенција, члан 1. A, став 2, одељак 2.