Европском конвенцијом о људским правима предвиђене су две могућности за тражење заштите права пред ЕСЉП, конкретно подношењем појединачних представки и покретањем међудржавних спорова. Када је реч о предметима везаним за азил, у највећем броју случајева се користи право на подношење појединачне представке.
Члан 34. (појединачне представке): Они који сматрају да је повређена нека одредба ЕКЉП могу да се жале ЕСЉП пошто су исцрпели све домаће правне лекове.
Правило 39. Пословника ЕСЉП: Поред наведеног права на подношење појединачне представке, још један посебно важан инструмент који се може користити пред ЕСЉП односи се на „привремене мере“ предвиђене правилом 39. Пословника ЕСЉП. Правилом 39. се ЕСЉП овлашћује да одређује привремене мере нужне како би се спречила непосредна опасност од ненадокнадиве штете. Мере из правила 39. заузимају централно место у контексту азила и миграција приликом разматрања одлука о принудном удаљењу или протеривању, с обзиром на то да се оне могу затражити како би се нека држава спречила да неко лице удаљи пре но што ЕСЉП размотри суштину његове притужбе, јер би оно било изложено опасности у случају удаљења, или како би се од државе затражило да предузме позитивне мере у односу на угрожено лице. Мере из правила 39. се такође користе како би се заштитиле посебне потребе младих тражилаца азила без пратње или посебно угрожених лица, која у већој мери могу бити изложена опасностима у овом смислу.
Раније се сматрало да мере одређене сходно овом правилу нису обавезујуће, али се од изрицања пресуда ЕСЉП у предметима Маматкулов и Аскаров против Турске, Олечеа Кауас против Шпаније, и Бен Хемаис против Италије сматра да су државе у обавези да се повинују захтевима из правила 39. Заправо, сматра се да се неповиновањем тим мерама омета уживање права на појединачну представку те да се тиме крши члан 34 ЕКЉП. Након што одреди меру на основу правила 39, само је ЕСЉП надлежан да је укине.
* Приказ пресуда у овим предметима дат је у одељку о пракси ЕСЉП у овом поглављу.