Члан 2 (право на живот)

Према члану 2. ЕКЉП којим се јемчи право на живот:

1. Право на живот сваке особе заштићено је законом. Нико не може бити намерно лишен живота, сем приликом извршења пресуде суда којом је осуђен за злочин за који је ова казна предвиђена законом.
2. Лишење живота се не сматра противним овом члану ако проистекне из употребе силе која је апсолутно нужна:
   1. ради одбране неког лица од незаконитог насиља;
   2. да би се извршило законито хапшење или спречило бекство лица законито лишеног слободе;
   3. приликом законитих мера које се предузимају у циљу сузбијања нереда или побуне.  

Ова се одредба мора тумачити у садејству са онима из Протокола бр. 6 (о укидању смртне казне) и Протокола бр. 13 (којим се смртна казна укида у свим околностима, укључујући у време рата), а којима се – државама које су ове инструменте ратификовале – забрањује како непосредно извршење смртне казне, тако и одлуке којима се лица враћају у земљу у којој им прети смртна казна (види пресуду ЕСЉП у предмету Серинг против Уједињеног Краљевства).^[1] Држава уговорница се у контексту азила може сматрати одговорном за депортацију странца у земљу у којој постоји озбиљна опасност да ће бити погубљен јер му је изречена смртна казна (види пресуде у предметима Бадер против Шведскe , Рапо против Албаније (представка бр. 58555/10), Ал Садун и Муфди против Уједињеног Краљевства (представка бр. 61498/08)). ЕСЉП је у предмету Ал Садун одлучио да тврдњу подносилаца представке - да би пребацивањем у ирачки Виши суд били изложени стварној опасности од неправичног суђења пред тим судом и погубљења вешањем - размотри ослањајући се на члан 3. уместо на члан 2.  Битно је указати на то да је заузео став да је члан 2. измењен како би у свим околностима била забрањена смртна казна с обзиром на то да су све осим две државе чланице потписале Протокол бр. 13 а да су га затим све оне, с изузетком три државе чланице, и ратификовале. Суд је и у неким другим предметима о довођењу живота или физичког интегритета подносиоца представке у опасност одлуком о враћању одлучио да ово питање размотри сходно члану 3. а не члану 2. На пример, ЕСЉП је у предмету Х.Л.Р. против Француске^[2] тврдњу подносиоца представке да би му живот био угрожен и право из члана 2. било повређено ако би био враћен у Колумбију разматрао на основу члана 3. То је учинио и приликом разматрања предмета Д. против Уједињеног Краљевства^[3] и предмета Бахадар против Холандије.^[4] Суд је у пресуди у предмету Бадер против Шведске ^[5] дао свеобухватну анализу свог садашњег приступа у погледу екстратериторијалне примене члана 2. 

[1] Soering v. the United Kingdom, представка бр. 14038/88.

[2] H.L.R. v. France, представка бр. 24573/94.

[3] D. v. the United Kingdom, представка бр. 30240/96.

[4] Bahaddar v. the Netherlands, представка бр. 25894/94.

[5] Bader v. Sweden, представка бр. 13284/04; цео став види у: Мол, Нуала, Мередит, Кетрин, Азил и Европска конвенција о људским правима, стр. 90.