Члан 5 (право на слободу и безбедност личности)

Чланом 5. ЕКЉП се штити слобода и безбедност личности и у њему се наводе гарантије које важе у односу на лица лишена слободе. За разлику од одредаба размотрених горе у тексту, у овом члану се изричито помињу конкретни услови под којима се може одредити лишење слободе странаца и јемства која у тим ситуацијама важе. Списак наведен у тачкама а. до ф. у ставу 1. члана 5. је исцрпан. Лишење слободе је законито само ако је одређено у једном од наведених циљева које треба рестриктивно тумачити. Циљ лишења слободе мора бити утврђен. Лишење слободе које није одређено у једном од циљева наведених у тачкама а. до ф. члана 5. став 1. је аутоматски незаконито.^[1] 

Члан 5. – право на слободу и безбедност

1. Свако има право на слободу и безбедност личности. Нико не може бити лишен слободе осим у следећим случајевима и у складу са законом прописаним поступком […]:

ф. у случају законитог хапшења или лишења слободе лица да би се спречио његов неовлашћени улазак у земљу, или лица против кога се предузимају мере у циљу депортације или екстрадиције.

2. Свако ко је ухапшен биће одмах и на језику који разуме обавештен о разлозима за његово хапшење и о свакој оптужби против њега.
3. Свако ко је ухапшен или лишен слободе сходно одредбама из става 1. ц овог члана биће без одлагања изведен пред судију или друго службено лице законом одређено да обавља судске функције и имаће право да му се суди у разумном року или да буде пуштен на слободу до суђења. Пуштање на слободу може се условити јемствима да ће се лице појавити на суђењу.
4. Свако ко је лишен слободе има право да покрене поступак у коме ће суд хитно испитати законитост лишења слободе и наложити пуштање на слободу ако је лишење слободе незаконито.
5. Свако ко је био ухапшен или лишен слободе у супротности с одредбама овог члана има утуживо право на накнаду.

Странци могу бити лишени слободе или подвргнути строгим ограничењима слободе кретања у бројним околностима, нарочито у контексту масовног прилива и мешовитих миграционих токова а у циљу контроле миграција или у контексту лишења слободе до депортације, а могу им бити подвргнути када се погрешно сматрају нерегуларним мигрантима и када њихове потребе за заштитом нису узете у обзир или су одбијене. 

Лишење слободе миграната не сме бити произвољно или неоправдано продужено, а националним правом мора бити јасно дозвољено и с њим у потпуности сагласно. Пресуде које је ЕСЉП касније изрекао у предметима Јох Екале Мванџе против Белгије (Yoh-Ekale Mwanje v. Belgium) и Попов против Француске (Popov v. France) пример су “теста мање строгих мера“ који ЕСЉП уводи у разматрање повреда члана 5. став 1. ЕКЉП у предметима који се односе на лишење слободе миграната.     

Суд је у неколико предмета разматрао конкретне гарантије које имају тражиоци азила лишени слободе. Он је у пресуди у предмету С. Д. против Грчке^[2] истакао да се мора повући јасна разлика између тражилаца азила и осталих миграната, напоменувши да се мере лишења слободе које се одређују тражиоцима азила могу изрећи не само онима који су извршили неко кривично дело већ и странцима који су у страху за свој живот побегли из сопствене земље. Стога тражиоцима азила треба обезбедити широк дијапазон заштитних мера у складу са њиховим статусом, које премашују оне које важе за нерегуларне мигранте (Сади против Уједињеног Краљевства, став 75, где се цитира став 43. пресуде у предмету Амур против Француске ).^[3]

Ово је у складу са начелом некажњавања тражилаца азила и избеглица из Женевске конвенције и са правилом да само изузетно треба прибегавати лишењу слободе тражилаца азила.^[4]

Суд је у предмету М.С.С. против Белгије и Грчке^[5] навео да је „…лишење слободе странаца, уз примену одговарајућих мера заштите лица о којима је реч, прихватљиво […] само како би се државама омогућило да спрече незаконито усељавање, при чему треба да испуњавају своје међународне обавезе, нарочито из [Женевске конвенције и ЕКЉП]“.^[6]

Када је реч о предметима у којима је ЕСЉП разматрао услове лишења слободе тражилаца азила, потребно је указати на његове пресуде у предмету С. Д. против Грчке^[7] који се односио на задржавање тражиоца азила у станици пограничне полиције, и M. С. С. против Белгије и Грчке,^[8] где је подносилац представке био лишен слободе одмах по доласку и држан у пренасељеном објекту у нехигијенским условима, као и на пресуде у предметима Мубиланзила Мајека и Каники Митунга против Белгије (Mubilanzila Mayeka and Kaniki Mitunga v. Belgium), Мушкаџијева и остали против Белгије (Muskhadzhiyeva and Others v. Belgium) и Рахими против Грчке (Rahimi v. Greece), у којима је ЕСЉП разматрао посебне потребе деце миграната без пратње која су лишена слободе.

[1] Мол, Нуала, Мередит, Кетрин, Азил и Европска конвенција о људским правима, стр. 143.

[2] S. D. v. Greece, представка бр. 53541/07, став 65.

[3] Saadi v. the United Kingdom, представка бр. 13229/03, став 75, где се цитира став 43. пресуде у предмету Amuur v. France, представка бр. 19776/92.

[4] УНХЦР, Ревидиране смернице о критеријумима и стандардима који се примењују у вези са притвором тражилаца азила (UNHCR, Revised Guidelines on Applicable Criteria and Standards relating to the Detention of Asylum-Seekers), од 26. фебруара 1998, Смернице 2 и 3, доступно на http://www.unhcr.rs/media/Revidirane%20smernice%20o%20kriterijumima%20i%20standardima%20koji%20se%20pr.pdf; Комесар за људска права, „Државе не треба да изричу казне тражиоцима азила који пристижу“, од 17. марта 2008.

[5] M. S. S. v. Belgium and Greece, представка бр. 30696/09.

[6] Чињенице  о мигрантима лишеним слободе ЕСЉП (ECHR Factsheet on Migrants in Detention).

[7] S. D. v. Greece, представка бр. 53541/07.

[8] M.S.S. v. Belgium and Greece, представка бр. 30696/09.