Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ II - НАПРЕДНИ КУРС > Законитости и непроизвољност притвора према ЕКЉП > Непроизвољност > Примереност услова притвора према ЕКЉП

Специфичан положај деце и породица које траже азил

У својој судској пракси ЕСЉП децу карактерише као угрожене припаднике друштва,^[1] и она као таква полажу право на специфична јемства. Деца која су истовремено и тражиоци азила још су више рањива због тога што у исти мах припадају двема категоријама које ЕСЉП препознаје као рањиве. То стање појачане рањивости није само збир наведених двају услова већ се карактерише специфичним потребама и посебним стањем које проистиче из комбинованог дејства чињенице да је у исти мах реч о детету и о лицу које се суочава са ситуацијом која изазива растуће узнемирење, замор и оскудицу − а управо је то ситуација у којој се налазе тражиоци азила. ЕСЉП је у различитим приликама констатовао да су државе дужне да деци мигрантима у имиграционом притвору пружају посебна и појачана јемства. С обзиром на „крајњу угроженост” деце миграната, обавеза да се те њихове потребе задовоље има предност у односу на статус илегалног мигранта које то дете има (види Мубиланзила Мајека и Каники Митунга, став 55).^[2]

 

У својој судској пракси (види Попов, став 90 и доле) ЕСЉП се снажно ослања на начела и стандарде утврђене специјализованим правним инструментима. Када је реч о деци мигрантима у притвору, често се помиње члан 37. Конвенције УН о правима детета, којим је прописано да се [с]а сваким дететом лишеним слободе мора поступати хумано и уз поштовање урођеног људског достојанства и на начин који уважава потребе особа њиховог узраста.

 

У предмету Попов против Француске, представке бр. 39472/07 и 39474/07, ЕСЉП је осудио то што су деца − која су била са својим родитељима − била притворена оценивши то као повреду члана 5. став 1. и став 4. Подносиоци представке били су држављани Казахстана који су стављени у притвор до враћања и ту провели 15 дана. ЕСЉП је посебно обратио пажњу на чињеницу да власти нису разматрале специфичан положај деце и њихов притвор − због тога што су била са својим родитељима − није оцењен као мера којој се прибегло у крајњој нужди. Стога се њихов притвор није могао сматрати „законитим”. ЕСЉП је указао на то да у унутрашњем праву нема основа за смештај деце у такав притвор, као и да правни путеви за оспоравање одлуке о притвору који су били на располагању њиховим родитељима нису били на располагању деци. Самим тим, судија није могао да преиспита законитост њиховог смештаја у притворском центру.

 

Разматрајући предмете у којима се ради о деци, ЕСЉП истиче да примена притвора мора бити условљена специфичним околностима подносиоца представке, уз вођење рачуна о његовом најбољем интересу, како је то прописано чланом 3. Конвенције о правима детета и чланом 24. Повеље ЕУ. Опште је правило да се таквим мерама може прибећи само у крајњој нужди, онда када су размотрене друге мере које се не одликују толиким степеном принуде. Осим тога, деца не смеју бити смештена у исте објекте у којима су смештена одрасла лица (види Рахими против Грчке). Поред импликација које има у смислу примерености услова притвора, смештај деце у објекте заједно са одраслим лицима може отворити питања у вези са самом законитошћу такве мере.

 

Види горе сажетак предмета Х. А. и други против Грчке, о коме је обавештена тужена земља, а у коме се ради о деветоро деце тражилаца азила која су око месец дана провела притворена у полицијским ћелијама. У предмету Билалова против Пољске (Представка бр. 23685/14), који је тренутно у разматрању пред ЕСЉП, подноситељка представке и њено петоро деце, узраста између четири и десет година, задржани су три месеца у притвору у центру за странце с појачаним надзором у Пољској, до протеривања у Русију. О том предмету су странке обавештене у октобру 2014.

 

Да би се утврдило да ли је било примерено притварање деце, ЕСЉП је разматрао различите чиниоце, укључујући, између осталог, и то да ли је обезбеђено психолошко саветовање и образовна помоћ квалификованог особља^[3] и да ли је именован старалац, заступник (guardian) малолетног лица без пратње који том лицу помаже да оспори меру притвора (као у предмету Рахими против Грчке).^[4]

 

Оцењено је да притворски објекти и услови који нису примерени посебним потребама деце отварају питања по члану 3.^[5]

 

У предмету Попов, закључци који су важни у горе наведеном смислу обухватили су неадекватност објеката који су стављени на располагање у делу Центра који је намењен „породицама” […] који нису добро прилагођени боравку деце: нема постеља за децу, а постеље за одрасле имају оштре металне углове, нема активности за децу, одвојен им је само основни простор за играње на једном малом делу тепиха, бетонирано двориште површине 20 квадратних метара где се небо може видети само кроз жичану мрежу, густа решетка на прозорима спаваонице која замагљује поглед напоље и врата спаваоница која се аутоматски затварају што је само по себи опасно за децу (став 96).

 

У предмету Мубиланзила оцењено је да удружено дејство чињенице да је реч о петогодишњој девојчици без пратње која тражи азил и тога што је смештена у притворски центар саму ту девојчицу ставља у ситуацију изузетне угрожености.

 

У предмету Мубиланзила Мајека и Каники Митунга против Белгије, ЕСЉП је оценио да то што је петогодишња девојчица без пратње која тражи азил смештена у притворски центар заједно са одраслима с којима није ни у каквом сродству представља повреду члана 3.[6] Чињеница да јој је пружена „правна помоћ” и да су јој омогућени свакодневни телефонски контакти с мајком није оцењена као довољна за задовољење посебних потреба детета у тако раном узрасту.[7]   У предмету Мусхаџијева против Белгије, утврђено је да је четворо чеченске деце до трансфера по „Даблинској уредби” смештено у објекат који није био опремљен за задовољење њихових специфичних потреба представљао повреду члана 3. Иако та деца нису била одвојена од своје мајке, ЕСЉП је ставио одлучујући нагласак на психолошки утицај продуженог притвора на њихово психичко благостање, посебно имајући на уму најмлађе дете међу њима (имало је пет година у то време) оцењујући да такав психолошки утицај представља повреду члана 3.

 

С обзиром на посебно рањив статус деце, повреда права деце према ЕКЉП може такође бити установљена и када исто такво поступање према одраслом лицу не би довело до повреде права по Конвенцији. Тако је због чињенице да − како је горе већ објашњено − личне околности сваког лица коме је одређена нека мера или према коме се на неки начин поступа могу одлучујуће утицати на конкретан начин на који та мера или то поступање погађа појединца. У неким случајевима, на пример, лишење слободе на рок краћи од онога које ЕСЉП уобичајено сматра знатним може се оценити као предуг ако погађа децу. То има везе са специфичном детињом перцепцијом протока времена и са урођеном склоношћу деце да лако постану ојађена или фрустрирана. У предмету Попов (став 100), ЕСЉП изричито указује на тај аспект, примећујући да време притвора деце дуже од 15 дана, иако само по себи није прекомерно, деца могу схватити као неограничено, посебно имајући на уму да просторије у које су деца смештена нису прилагођене њиховом боравку и њиховом узрасту.

 

Слично томе, када се разматра тежина материјалних услова притвора, њихов утицај је знатно јачи када се ради о детету (поново види Попов, став 90).

 

Као пример горе наведене тезе, у предмету С. Ф. и други против Бугарске (Представка бр. 8138/16), једна ирачка породица је притворена у објекту за имиграциони притвор пограничне полиције у Бугарској, пошто је задржана у покушају да пређе границу између Бугарске и Србије. Подносиоци представке, који су касније добили међународну заштиту у Швајцарској, пожалили су се да се услови боравка у притвору у Бугарској морају сматрати нечовечним и понижавајућим поступањем у односу на њихово троје деце. Подносиоци представке су се пожалили да нису добили ни храну ни воду од тренутка када су приведени до касног поподнева тог дана, када је позвана хитна помоћ зато што је њихово десетомесечно дете додирнуло електричну жицу у једној од ћелија, па је тек тада медицинска сестра установила да они уопште нису нахрањени. ЕСЉП је констатовао да време боравка у притвору о коме је овде реч (32 сата према наводима бугарске државе и 41 сат према наводима подносилаца представке) јесте знатно краће од времена боравка у притвору које је разматрао у својој ранијој судској пракси (нпр. Попов против Француске). Међутим, у овом предмету ЕСЉП је посебно тежиште ставио на услове у притворском објекту за које је установио да нису били погодни за децу, чак ни за тако кратак временски рок. ЕСЉП је овде установио повреду члана 3. Конвенције.

 

Када је реч о психолошком дејству притвора, ЕСЉП је констатовао да се могу извести важни закључци из саме чињенице да су услови притвора неадекватни. Тако у Пресуди у предмету Попов (став 101) ЕСЉП констатује да су лоше прилагођени услови у центру због којих су патили и деца и њихови родитељи без сваке сумње изазвали зебњу, психолошку узнемиреност и деградацију представе о родитељу у очима детета.

 

 

 

[1] A. v. the United Kingdom, Представка бр. 25599/94, став 22.

[2] Mubilanzila и Muskhadzhiyeva, горе наведено.

[3] Mubilanzila, став 50.

[4] Rahimi v. Greece, Представка бр. 8687/08.

[5] Mubilanzila Mayeka and Kaniki Mitunga v. Belgium, Представка бр. 13178/03 и Muskhadzhiyeva and Others v. Belgium, Представка бр. 41442/07; Kanagaratnam and Others v. Belgium, Представка бр. 15297/09; Popov v. France, представке бр. 39472/07 и 39474/07; M. S. v. the United Kingdom, Представка бр. 24527/08; Price v. the United Kingdom, Представка бр. 33394/96.

[6] Mubilanzila, став 50.

[7] Ibid., став 52.