Дипломатске гаранције

Међу елементима које ЕСЉП узима у обзир када треба да утврди да ли ће одлука о враћању довести у опасност подносиоца представке у одређеним околностима, он редовно узима у обзир то да ли власти земље у коју лице треба да буде враћено нуде одговарајућа уверавања да ће подносилац представке уживати заштиту. Зависно од конкретних околности случаја, није увек могуће да земља која испитује тврдњу (о потенцијалној повреди права) добије таква уверавања. Осим тога, чак и тамо где се пруже уверавања, многи нису задовољни условима које ЕСЉП поставља да би се та уверавања сматрала поузданима. Зависно од околности самог предмета, дипломатска уверавања могу представљати важан, али не и одлучујући чинилац да би се закључило да ли се опасност од повреда (права по Конвенцији) непосредно по враћању може у потпуности отклонити.^[1]

Кључни предмет Отман (Абу Катада) против Уједињеног Краљевства, Представка бр. 8139/09, поставља прецедент у том смислу што су ту набројана нека од питања која ће морати да буду конкретно размотрена када се испитује квалитет и поузданост уверавања датих у конкретном случају.

Важећи став ЕСЉП у вези с питањем дипломатских уверавања може се резимирати на следећи начин:

1. Уверавања нису сама по себи довољна да се обезбеди адекватна заштита од опасности од злостављања. Постоји обавеза да се испита да ли та уверавања, у својој практичној примени, пружају довољна јемства да ће подносилац представке бити заштићен од опасности од злостављања [Отман (Абу Катада) против Уједињеног Краљевства, став 187];
2. Да би се сматрала адекватнима за отклањање озбиљних ризика с којима би подносилац представке иначе могао бити суочен по повратку, дипломатска уверавања која пружа земља у коју лице треба да буде враћено морају бити процењена – у сваком појединачном случају – у односу на контекст „околности које су преовлађивале у предметном времену” [Отман (Абу Катада) против Уједињеног Краљевства, став 187, где се цитира Пресуда у предмету Сади против Италије, Представка бр. 37201/06, став 148];
3. У одређеним контекстима општа ситуација у погледу заштите људских права у некој земљи може бити таква да се искључује свака могућност прихватања уверавања о власти те земље [Отман (Абу Катада) против Уједињеног Краљевства, став 194];
4. Поред тога што треба да одражавају услове у земљи у време предложеног повратка, уверавања која даје земља прихвата морају бити индивидуализована, тј. не смеју бити изражена у општим оквирима, већ треба изричито да се позивају на специфичну ситуацију и потребе лица које је предмет решења о враћању (М. С. С. против Белгије и Грчке, став 354, уверавања које је дала грчка држава нису садржала ниједно јемство које би се односило лично на подносиоца представке. Исто тако, та уверавања нису садржала никаква индивидуална јемства);

5. Квалитет уверавања, па самим тим и њихову поузданост, ЕСЉП оцењује на основу низа од 11 критеријума који су разрађени у предмету Отман (Абу Катада) против Уједињеног Краљевства, став 189. (неки од наведених критеријума већ су поменути у овом тексту, али их поново истичемо, потпуности ради):

1. Да ли су ЕСЉП-у предочени услови датих дипломатских уверавања (Рјабикин против Русије, Представка бр. 8320/04, став 119; Муминов против Русије, Представка бр. 42502/06, став 97);
2. Да ли су та уверавања конкретна или су општа и неодређена (Сади; Клајн против Русије , Представка бр. 24268/08, став 55;Хајдаров против Русије/Khaydarov/, Представка бр. 21055/09, став 111);
3. Ко је дао уверавања и да ли то лице може да обавеже државу прихвата (Шамајев и други против Грузије и Русије, Представка бр. 36378/02, став 344. и други);
4. Ако је дипломатска уверавања дала централна влада државе пријема, може ли се очекивати да ће се локалне власти томе повиновати (Чахал , ставови 105–107);
5. Да ли се уверавања односе на поступање које је законито или није законито у земљи пријема (Кипријани против Италије/Cipriani/ (Одлука), Представка бр. 22142/07; Јуб Сауди против Шпаније/Youb Saoudi/ (Одлука), Представка бр. 22871/06, и други);
6. Да ли је дипломатска уверавања дала висока страна уговорница Савета Европе (Чентијев и Ибрахимов против Словачке /Chentiev, Ibragimov/ (Одлука), представке бр. 21022/08 и 51946/08; Гасајев против Шпаније (Одлука), Представка бр. 48514/06);
7. Дужина и снага билатералних односа између државе која враћа мигранте и државе пријема, што обухвата и начин на који се држава пријема у ранијим случајевима односила према поштовању својих обећања (Бабар Ахмад и други, ставови 107. и 108; Ал Моајад против Немачке/Al‑Moayad/ (Одлука ), Представка бр. 35865/03, став 68);
8. Може ли се накнадно дипломатским или неким другим путем, што би обухватило и омогућавање неометаног приступа адвоката лица о коме је реч, објективно проверити да ли се дата уверавања поштују (Између осталог: Колесник против Русије, Представка бр. 26876/08, став 73);
9. Да ли постоји делотворан систем заштите од мучења у земљи пријема, укључујући и то да ли је та земља спремна да сарађује с међународним надзорним механизмима (укључујући међународне невладине организације специјализоване за људска права), као и да ли је она спремна да истражи наводе о мучењу и кажњавању одговорних лица (Бен Хемаис, ставови 59. и 60; Солдатенко, став 73,Коктиш против Украјине/Koktysh/, Представка бр. 43707/07, став 63);
10. Да ли је лице на које се односи решење о враћању раније већ било злостављано у земљи пријема (Коктиш, став 64);
11. Да ли су домаћи судови државе која враћа мигранта/високе стране уговорнице испитали поузданост уверавања (Гасајев; Бабар Ахмад и други, став 106; Ал Моајад, ставови 66–69);

6. Захтев да се добију дипломатских уверавања од земље у коју лице треба да буде враћено не може се испунити пуким доказом да у тој земљи „постоје домаћи закони и да је она приступила међународним уговорима који јемче поштовање основних права”, посебно ако постоје докази о супротном о којима су известили ауторитативни извори (Сади против Италије , став 148);
7. Постојање поузданих извора [који извештавају] о пракси којој прибегавају или коју толеришу власти, а која је очигледно у супротности с начелима утврђеним у Конвенцији у земљи предложеног повратка мора бити пажљиво размотрено када се процењује поузданост добијених дипломатских уверавања (Сади против Италије, став 148);
8. У предметима у којима земља повратка пружи дипломатска уверавања, ЕСЉП задржава право да размотри да ли та уверавања, у практичној примени, пружају довољна јемства да ће подносилац представке бити заштићен од опасности да се према њему поступа на начин који је забрањен Конвенцијом (Сади против Италије, став 148, где се цитира Пресуда у предмету Чахал, став 105).

[1] Савет Европе, Програм , Курс о азилу и ЕКЉП.