Правила о процени тврдњи подносиоца захтева и индивидуалним процесним јемствима која утичу на приступ делотворном правном леку у контексту решења о враћању (укључујући трансфере по „Даблинској уредби”)

До сада су разматрана нека општа начела која се примењују на правне лекове против решења о протеривању код којих постоји потенцијална опасност од кршења права према ЕКЉП и у општим цртама је предочен појам „делотворност” у односу на унутрашње правне лекове. У овом одељку бавићемо се питањем индивидуалних процесних јемстава и услова чијој је доступности – или недоступности – ЕСЉП придао значај када је процењивао да ли су домаће власти адекватно размотриле захтеве за азил подносилаца представке. Ти процесни аспекти се, по правилу, не односе само на члан 13. већ обично обухватају и процесни део члана 3.

У судској пракси ЕСЉП, процесни услови који се сматрају посебно важнима код одлука о враћању обухватају адекватну дужину процесних рокова, поштовање потреба које повратник има у погледу језика (његово право да буде информисан о одлуци на језику који разуме или да му – када је то потребно – помогне преводилац) и његово право да добије правне информације и правну помоћ. У тексту који следи биће детаљно размотрена та и друга јемства кроз примере из судске праксе ЕСЉП који упућују на карактеристичан рад Суда у вези са сваким од тих питања.

У предмету М. С. С.покренуто је питање већине процесних недостатака за које се сматра да се негативно одражавају на делотворан приступ тражилаца азила поступцима, укључујући и оне тражиоце азила који су обухваћени враћањима по „Даблинској уредби”. У том предмету сви ти недостаци су резимирани на следећи начин (став 301):

• недовољно информација предочених тражиоцима азила о поступцима које треба да следе;
• тежак приступ полицијској станици у Атици;
• није постојао поуздан систем комуникације између власти и тражилаца азила;
• недовољан број преводилаца и необученост особља задуженог за вођење појединачних разговора с тражиоцима азила;
• недостатак правне помоћи, чиме су тражиоци азила били практично лишени могућности да користе правног саветника;
• прекомерна кашњења код примања одлуке, односно решења.

Због свега наведеног ЕСЉП је установио, у ставу 321: [П]ретходне примедбе које је изнела грчка држава (види став 283, горе) не могу бити прихваћене и ЕСЉП закључује да је у датом случају био прекршен члан 13. Конвенције сагледан у вези са чланом 3. због недостатака у начину на који су грчке власти испитивале захтеве за азил подносиоца представке и опасности којој је он изложен – да буде директно или индиректно враћен у земљу порекла без претходног темељног испитивања суштине његовог захтева за азил и без могућности приступа делотворном правном леку (нагласак наш).

У наредним одељцима детаљније ћемо се бавити неким горе наведеним елементима.