Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ V - НАПРЕДНИ КУРС > Правила о процени тврдњи подносиоца захтева и индивидуалним процесним јемствима која утичу на приступ делотворном правном леку у контексту решења о враћању (укључујући трансфере по „Даблинској уредби”)
Дужности подносиоца представке да поткрепи тврдње о ризику
Према утврђеној судској пракси ЕСЉП, у начелу је лице које тврди да су му повређена поменута права дужно да предочи неке доказе како би потврдило ризике с којима ће се суочити ако буде враћено. Упркос томе, ЕСЉП је утврдио читав низ изузетака и могућност повољнијег резоновања које се примењује на тврдње у вези са азилантима.
- Илијас и Ахмед против Мађарске [унети линк ка http://hudoc.echr.coe.int/eng?i=001-172091], став 115: У начелу је лице које тражи међународну заштиту у високој страни уговорници дужно да, што је пре могуће, поднесе захтев за азил у коме ће бити наведени разлози да се тај захтев за азил подржи, као и да уз то предочи доказе који могу да посведоче да постоји суштински основ за веровање да ће депортација тог лица у његову матичну земљу подразумевати стварни и конкретан ризик од поступања које је у супротности са чланом 3.
Иако се од појединца који тражи међународну заштиту захтева и да предочи елементе којим ће поткрепити своју тврдњу, ЕСЉП сматра да у односу на захтеве за азил који се темеље на добро познатом општем ризику, када су информације о том ризику слободно доступне из широког круга извора, обавеза је Државе по члану 3. Конвенције у случајевима протеривања да власти на сопствену иницијативу изврше процену тог ризика (М. С. С. против Белгије и Грчке, став 366, између осталих предмета).[1]
Слично томе, када подносилац представке конкретно тврди да је члан групе која је систематски изложена […] злостављању, такође важе посебни разлози за разматрање у том смислу да се отвара питање заштите по члану 3. онда када постоје озбиљни разлози за веровање у постојање [такве] праксе […] и у припадност тог лица групи о којој је реч, што је у супротности са општим начелом по коме захтеви изнети по члану 3. треба да буду поткрепљени суштинским основом.[2]
Наведени изузетак је одраз ширег приступа ЕСЉП онда када се ради о тражиоцима азила којима се понекад пружају повољнији услови у смислу процесних обавеза, управо због тога што припадају рањивој групи и због специјалног положаја у коме се налазе. На темељу тих околности, ЕСЉП сматра да је често потребно да се [када је реч о тражиоцима азила] поверује у њихове тврдње и без одговарајућих доказа онда када се процењује веродостојност њихових изјава и документација коју поднесу да би те своје изјаве поткрепили.[3]
|
Предмет Илијас и Ахмед, који је у овом тексту већ цитиран, пружа савршен пример горњег начела. Као што је већ поменуто, тај предмет се односи на враћање из Мађарске у Србију лица чији захтев за азил није усвојен. ЕСЉП је констатовао да је мађарским владиним декретом наложено да подносиоци представке буду враћени и да је у том декрету Србија означена као „сигурна трећа земља”, чиме је успостављена претпоставка безбедности у том погледу (став 120. Пресуде). Примена те одредбе довела је до тога да је терет доказивања, укључујући захтев да докажу стварну опасност од нечовечног и понижавајућег поступања у ситуацији ланчаног протеривања – у Србију, а одатле у Бившу Југословенску Републику Македонију, која би их коначно протерала у Грчку – пребачен тако да то буде на штету подносилаца представке. Поново потврђујући своју судску праксу у области забране протеривања, у сегменту који се односи на терет доказивања у таквим предметима, ЕСЉП је подсетио да, иако су, начелно гледано, подносиоци представки дужни да поткрепе своје доказе изнете по основу члана 3. онда када се таква тврдња заснива на добро познатој општој опасности и када је реч о информацијама које су доступне из великог броја извора, државе имају обавезу да на сопствену иницијативу изврше процену таквог ризика. Тај предмет је тренутно пред Великим већем ЕСЉП. |
[1] Такође и F. G. v Sweden, Представка бр. 43611/11, став 126.
[2] F.G. v Sweden, став 127: „...имајући на уму апсолутну природу права зајемчених по члановима [2. и 3. ЕКЉП] и водећи рачуна о ситуацији рањивости у којој се тражиоци азила често налазе, ако је висока страна уговорница упозната са чињеницама које се односе на конкретног појединца и које би могле да га изложе опасности од злостављања којим би биле прекршене наведене одредбе пошто буде враћен у земљу о којој је реч, онда обавезе које имају високе стране уговорнице сагласно [члановима 2. и 3] подразумевају да власти на сопствену иницијативу изврше процену те опасности. То пре свега важи за ситуације у којима су националне власти упознате са чињеницом да тражилац азила може бити припадник неке групе која је систематски изложена пракси злостављања и постоје озбиљни разлози да се верује да постоји пракса о којој је реч, као и да се верује да тај тражилац азила припада групи о којој је реч.”
[3] F. G. v Sweden, Представка бр. 43611/11, став 113.
-
IOM
Посетите сајт
-
КИРС
Посетите сајт
-
Министарство правде
Посетите сајт
-
UNHCR
Посетите сајт
-
UNICEF
Посетите сајт