Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ II - НАПРЕДНИ КУРС > Шта представља незаконит притвор миграната и тражилаца азила у смислу ЕКЉП > Врсте притвора > Притвор ради спречавања неовлашћеног уласка и притвор ради процене статуса странаца > Притвор у Транзитним зонама

На аеродромима

Предмет Амур против Француске, формиран на основу Представке 19776/92, један је од првих случајева у којима је ЕСЉП разматрао дуготрајно задржавање миграната у међународној транзитној зони на аеродрому и утврдио да је том мером прекршен члан 5. став 1. ЕКЉП у датим околностима. У тој пресуди је изричито разјашњено да се јемства ЕКЉП подједнако примењују и на лица која се налазе у међународним транзитним зонама на аеродромима држава уговорница.

 

Подносиоци представке су се пре свега пожалили да је комбиновано дејство неодговарајућих услова „притвора” у транзитној зони (став 38) и прекомерне дужине примене мере  задржавања довело до тога да се отворе питања по члану 5. став 1, имајући такође на уму и чињеницу да је требало обезбедити да они, „као тражиоци азила уживају посебну заштиту и повољнији третман од илегалних миграната”.

 

Амур против Францускe[1] Подносиоци представке, четворица држављана Сомалије, стигли су у Француску, на париски аеродром, из Дамаска, у Сирији, авионом, након што су претходно побегли из Сомалије страхујући да их тамошњи режим животно угрожава. Они су припадали једној већој групи миграната која је у том тренутку стигла у Француску. Није им било дозвољено да уђу у земљу зато што су њихове исправе биле фалсификоване и задржани су у транзитној зони до 20 дана, под сталним полицијским надзором и без икакве правне или социјалне помоћи. Током дужег периода „суд није преиспитао ни дужину ни нужност њиховог задржавања у транзитној зони”. Министар унутрашњих послова им је ускратио право да ступе на територију и коначно је одлучио да их врати у Сирију (чиме је прекршио привремене мере које је донела Европска комисија) и на тај начин их је лишио могућности да „упуте делотворан захтев надлежном органу да донесе одлуку о њиховом избегличком статусу”. Осталих 18 држављана Сомалије који су с њима путовали добили су избеглички статус. Подносиоци представке су безуспешно уложили жалбу на одлуку о свом притвору Одбору за жалбе у избегличким питањима, притужујући се да се мера којој су изложени коси са чланом 5. став 1. Конвенције.

 

Тај предмет разјашњава да без обзира на формалну природу просторија које се користе за задржавање миграната, ЕСЉП придаје одлучујући значај суштини третмана коме су они подвргнути узимајући у обзир материјалне услове у којима живе лица подвргнута тим ограничењима и посвећујући дужну пажњу њиховим индивидуалним околностима, као и укупној дужини притвора. Наведени случај такође потврђује приступ за који се ЕСЉП доследно опредељује и по коме су − због свог неповољног полазног стања − тражиоци азила у притвору појачано рањиви и зато им треба пружити и додатна јемства осим оних која се дају илегалним мигрантима у притвору.

 

Не доводећи у питање све што је горе наведено, ЕСЉП је, међутим, у предмету Амур искористио прилику да изнесе једно важно начелно саопштење које се односи на задржавање миграната у међународним зонама на аеродромима. Он је стао на становиште да је ту, по правилу, реч о „ограничењу”, а не о „лишењу” слободе и да то ограничење може прерасти у лишење уколико се прекомерно продужи. ЕСЉП је указао на разлику која постоји између таквих ограничења и притвора у притворским центрима, који се формално одређује као „имиграциони притвор” (став 43). ЕСЉП је саопштио:

 

43. Задржавање странаца у међународној зони заиста подразумева ограничење слободе, али то ограничење није у сваком аспекту упоредиво са оним које се примењује у центрима […].

У исто време, међутим, и због суштинске разлике која постоји између тих мера, ЕСЉП је дао рестриктивно тумачење допуштених врста задржавања у транзитним зонама, где се морају поштовати следећи критеријуми како би се све одвијало у складу с Конвенцијом (став 43):

 

• Неки захтеви који морају бити испуњени да би задржавање у транзитним зонама било у складу с Конвенцијом

1. Мера задржавања је прихватљива само ако је „пропраћена јемствима за лица о којима је реч” (Амур, став 43);
2. Мера задржавања не сме „прекомерно трајати” и тамо где се донесе одлука о њеном продужењу мора бити омогућено „брзо судско преиспитивање”;
3. Треба обратити дужну пажњу на околности тражилаца азила као људи који су „често из страха за сопствени живот побегли из своје земље”;
4. Мера задржавања може бити примењена само „да би се омогућило државама да спрече незакониту имиграцију испуњавајући притом своје међународне обавезе, посебно [Женевску конвенцију и ЕКЉП]”. Задржавање у том смислу „не сме лишити тражиоце азила заштите коју им пружају те конвенције”. Са становишта одговорности државе, то треба тумачити као захтев да тражиоци азила имају делотворну могућност да изразе своје потребе за заштитом док се налазе у транзитној зони: задржавање „не сме лишити тражиоце азила права да добију делотворан приступ поступку за одређивање избегличког статуса”.

 

Подносиоци представке у предмету Амур задржани су током 20 дана, држани су под сталним полицијским надзором и током дужег времена није им пружена никаква „правна ни социјална помоћ − посебно ако се има у виду завршавање свих формалности у вези с попуњавањем захтева за добијање статуса политичког избеглице” (став 45), све док им се на крају није обратила једна хуманитарна организација (која им је омогућила контакт са адвокатом). Задржавање подносилаца представке није било ни на који начин преиспитивано, јер дуго − практично све док нису почели да добијају помоћ споља, „ни дужина ни нужност њиховог затварања није била судски преиспитана”.

 

У предмету Ријад и Идијаб против Белгије (представке бр. 29787/03 и 29810/03), ЕСЉП је поново разматрао питање задржавања у транзитним зонама на аеродромима, испитујући услове у којима су се нашла двојица палестинских држављана у транзитној зони на Бриселском аеродрому. У том случају задржавање подносилаца представке искључиво се темељило на томе што су илегално ушли у земљу и што нису поседовали закониту дозволу боравка [став 100]. Насупрот ситуацији која је постојала у предмету Амур, у овом случају ЕСЉП је морао да се бави битно другачијим временским околностима, јер њих двојица нису смештена у транзитну зону „непосредно пошто су дошла у земљу него после више од месец дана, након што су донете одлуке на основу којих је требало да буду пуштени на слободу” (став 67).

 

Надовезујући се на своје закључке из предмета Амур, ЕСЉП је овде придао значај чињеници да је притвор наложен „без орочења и да је он на крају трајао 15, односно 11 дана”. Подносиоци представке су се притужили и на незаконитост притвора према члану 5. став 1. и на материјалне услове живота и дужину притвора (више од 10 дана), што отвара питања по члановима 3. и 8.

 

• Детаљнију анализу предмета Ријад и Идијаб против Белгије види у Првом поглављу (Приступ територији)
• Више о предмету Ријад и Идијаб против Белгије види доле, у одељцима „Законитост притвора” и „Услови притвора” у овом поглављу

 

 

У предмету Ријад и Идијаб против Белгије (представке бр. 29787/03 и 29810/03) двојица палестинских избеглица стигла су у Белгију авионом из Сијера Леонеа, с либанским путним исправама. По доласку на аеродром забрањено им је да уђу у Белгију јер нису поседовали валидну визу (ставови 7. и 14) упркос томе што су истог дана по доласку изразили потребу за међународном заштитом и изричито изјавили да би, ако би били враћени у Либан, морали да се суоче са опасностима (ставови 7−8). Одлука о томе да се подносиоци представке задрже у транзитној зони донета је истог дана (став 9), а негативно решење захтева за азил првог подносиоца представке донето је само четири дана касније (став 10). Док су се налазили у транзитној зони, подносиоци представке су упућени у издвојени простор у „Центру ИНАДС”, како би добили храну и нешто за пиће, али су наводно враћени у транзитну зону и ту држани три дана; саветовано им је „да се побрину за себе” када је реч о задовољавању основних потреба (став 29).     Шири сажетак овог предмета може се наћи у Првом поглављу

 

 У нешто скоријем предмету З. А. и други против Русије (представке бр. 61411/15, 61420/15, 61427/15 и 3028/16), за који се тренутно чека одлука Великог већа, ЕСЉП се још једном позабавио проблематичним питањима која отвара продужено задржавање странаца у транзитним зонама на аеродромима, испитујући конкретан случај у коме су захтеви за азил који су поднети током тог времена обуставили од извршења одлуку о враћању.

 

У предмету З. А. и други против Русије подносиоци представки су се притужили због притвора коме су били подвргнути у транзитној зони аеродрома Шереметјево и због неадекватних услова које су тамо морали да истрпе. Подносиоци представки су држављани различитих земаља, укључујући Ирак, Палестину, Сомалију и Сирију. Подносиоци представки су били задржани у транзитним зонама у различитом трајању. Међутим, њихови наводи о томе шта им се догађало били су конзистентни у осуди неадекватних услова у транзитној зони, што је подразумевало недостатак пристојних постеља и тушева, опште нездраво окружење и недостатак хране и објеката за исхрану. Док су боравили у транзитној зони, подносиоци представки су поднели захтеве за азил наводећи различите личне факторе ризика с којима би се суочили уколико би били враћени у земље из којих су дошли, али њихови захтеви или нису били на договарајући начин обрађени или су по кратком поступку одбијени.

 

У својој процени да ли је поступање према подносиоцима представки у транзитној зони било такво да је могла наступити повреда права по члановима 3. и 5. Конвенције, у погледу услова притвора и материјалних и процесних аспеката те мере, ЕСЉП је (у пресуди већа) указао на нека питања по којима се горе наведени предмет З. А. разликује од његове претходне судске праксе:

 

1. Веће је констатовало да је дужина притвора у транзитној зони износила од пет месеци и 22 дана до једне године и 11 месеци, што значи да се радило о знатној дужини притвора.
2. Веће је приметило да се, када се утврђује да ли се ту радило о лишењу слободе, положај подносилаца представки у предмету З. А. битно разликује од положаја у коме су били подносиоци представке у предмету Мадид и Адар против Аустрије/Mahdid. Haddar/ (Представка бр. 74762/01). Док су подносиоци представке у аустријском предмету − тражиоци азила чији је захтев одбијен − одбили да оду у другу земљу за коју су имали важеће визе и уништили своје пасоше у покушају да приморају аустријске власти да их прихвате, у предмету З. А. подносиоци захтева за азил су још чекали на решење својих захтева и нису имали могућност да уђу у неку другу државу осим оне из које су отишли. Како није постојала таква алтернатива, ЕСЉП је констатовао да подносиоци представке нису изабрали да остану у транзитној зони […] па се стога не може рећи да су они дали важећи пристанак да буду лишени слободе (став 89). Када странац који је задржан (у притвору) има известан степен избора − може да оде у другу земљу која није она у коју због страха не жели да се врати – то има одређену улогу када се утврђује да ли се у датом случају радило о лишењу слободе. Тај аспект ће бити додатно размотрен даље у тексту, када буде говора о „могућности да се напусти” транзитна зона.

 

 

[1] Amuur v. France, Представка бр. 19776/92.