Надлежност државе у транзитним зонама

Један од најспорнијих аспеката смештаја странаца у транзитне зоне (било да је реч о аеродромима или о копненим границама државе) јесте правна природа тих места која се често доводи у питање. У многим случајевима, нарочито у судској пракси ЕСЉП, државе су се успротивиле претпоставци да се њихова надлежност шири на транзитне зоне, тврдећи да су поступци у том простору „екстратериторијални”. ЕСЉП до сада није ниједном уважио такву примедбу, већ се уместо тога позива на појам контроле (Амур против Француске).

Упркос тој примедби, каква је била у предмету Хирши (детаљно размотрен у другим деловима овог приручника), тражиоци азила/мигранти притварају и да њихов притвор уобичајено кратко траје, они се непосредно по доласку, осим у већ формиране притворске и прихватне центре, често, између осталог,  смештају у међународне транзитне зоне на аеродромима, наменски изграђене транзитне зоне на државним границама и у полицијске станице(у предмету Хирши догађај се одвијао на отвореном мору).Када је реч о Мађарској, две њене транзитне зоне са Србијом нашле су се у жижи правних спорова: на пример организација Global Detention Project бавила се транзитном зоном Реске (види доле, предмет Илијас и Ахмед) изричито наводећи да мађарске власти тврде да је транзитна зона лоцирана ван мађарске територије.

Та тврдња је изнета у предмету Илијас и Ахмед против Мађарске,^[1] о коме је веће донело одлуку, a тренутно се чека пресуда Великог већа ЕСЉП, коме је предмет уступљен. У датом предмету, држава је заиста тврдила да будући да су подносиоци представке имали слободу да напусте територију транзитне зоне и крену у правцу Србије, они у суштини нису били лишени слободе. Према томе, у датом случају није био применљив члан 5. Конвенције (став 49). Веће у својој пресуди наглашава да је већ установило да задржавање странаца у међународној зони подразумева ограничење слободе које није у сваком погледу упоредиво са оним ограничењем слободе које се примењује у притворским центрима. Међутим, такво затварање је прихватљива само ако је пропраћена заштитним механизмима за лица о којима је реч и уколико не траје прекомерно.

Тамо где је утврђена надлежност државе, држава о којој је реч дужна је да поштује правне стандарде којима се уређује спровођење притвора.

[1] Ilias and Ahmed v. Hungary, Представка бр. 47287/15.