Могућност да се напусти транзитна зона

Кључна одлика по којој се задржавање у транзитној зони и у другим типичним местима за затварање разликује од притвора у наменски изграђеним центрима јесте теоријска могућност за оне који су ту задржани да напусте тај простор. ЕСЉП се тим спорним питањем позабавио у више наврата у својој судској пракси, одбацујући да је делотворно и у пракси изводљиво да се напусти транзитна зона и разматрајући ризике које би носила једна таква одлука.

У предмету Амур, држава се делимично позвала на полузатворену природу транзитне зоне − која је проглашена „затвореном само на француској страни”, али је „отворена на спољној страни” − као на пресудни чинилац за утврђивање да ли се у датом случају уопште радило о лишењу слободе. Тачно је да је једина могућност коју су подносиоци представке имали на располагању у том тренутку било да се врате у Сирију где − по мишљењу државе − њихова безбедност не би била угрожена с обзиром на то да су власти те земље дале гаранције и да сами подносиоци представке нису у својим захтевима указали ни на један фактор ризика. ЕСЉП је међутим констатовао: (став 48) [С]ама по себи, чињеница да тражиоци азила имају могућност да добровољно напусте земљу у којој желе да нађу прибежиште не може искључити постојање ограничења слободе; тим пре што је право на напуштање земље, укључујући и сопствену земљу, зајемчено Протоколом бр 4. уз Конвенцију.

Осим тога, алтернативе које су конкретно биле на располагању лицу које одлучује да напусти транзитну зону такође су оцењене као релевантне. У предмету Амур чињеница да „ниједна друга земља која би понудила заштиту упоредиву” са оном која је очекивана у Француској није „била вољна нити спремна” да прими подносиоце представке оцењена је као чињеница због које могућност напуштања транзитне зоне остаје само теоријска.