Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ II - ОСНОВНИ КУРС > Члан 3. ЕКЉП (Забрана мучења, нечовечног или понижавајућег поступања) – применa у Републици Србији

Рањиве категорије тражилаца азила

Закон о азилу почива на начелу недискриминације (члан 7), начелу родне равноправности (члан 14), начелу бриге о лицима са посебним потребама (члан 15) и начелу посебне бриге о малолетницима без пратње и пословно неспособним лицима (члан 16). У категорију рањивих тражилаца азила спадају: 

• малолетници;
• лица потпуно или делимично лишена пословне способности;
• деца одвојена од родитеља или старатеља;
• особе са инвалидитетом;
• старе особе;
• труднице;
• самохрани родитељи са малолетном децом; и
• лица која су била изложена мучењу, силовању или другим тешким облицима психолошког, физичког или сексуалног насиља. 

 

Закон о азилу

 

Члан 7 (начело недискриминације)

„У поступку одобравања азила у Републици Србији, забрањена је свака дискриминација по било ком основу, а нарочито по основу расе, боје, пола, националне припадности, друштвеног порекла или сличног статуса, рођења, вероисповести, политичког или другог убеђења, имовног стања, културе, језика, старости или интелектуалног, сензорног односно физичког инвалидитета.“

                                

Члан 14 (начело родне равноправности)

„Лицу које тражи азил обезбедиће се да буде саслушано од стране особе истог пола, односно преводилац или тумач истог пола, осим када то није могуће или је скопчано са несразмерним тешкоћама за орган који води поступак азила.

Начело из става 1. овог члана увек се примењује приликом претресања, телесних прегледа и других радњи у поступку које подразумевају физички контакт са лицем које тражи азил.“

 

Члан 15 (начело бриге о лицима са посебним потребама)

„У поступку азила водиће се рачуна о специфичној ситуацији лица са посебним потребама која траже азил, као што су малолетници, лица потпуно или делимично лишена пословне способности, деца одвојена од родитеља или старатеља, особе са инвалидитетом, старе особе, труднице, самохрани родитељи са малолетном децом и лица која су била изложена мучењу, силовању или другим тешким облицима психолошког, физичког или сексуалног насиља.“

 

Члан 16 (начело заступања малолетника без пратње и пословно неспособних лица)

„Малолетнику без пратње, као и пословно неспособном лицу које нема законског заступника, орган старатељства ће, пре подношења захтева за азил, одредити старатеља, у складу са законом.

Саслушању малолетника без пратње, односно пословно неспособног лица из става 1. овог члана мора присуствовати старатељ.“

 

Предлогом закона о азилу и привременој заштити признаје се начело недискриминације (члан 7), начело заштите најбољег интереса детета (чланови 11-12), начело родне равноправности и осетљивости (члан 16), као и начело обезбеђења посебних процесних и прихватних гаранција (члан 17). Ово последње начело указује на потребу обраћања пажње на специфичну ситуацију лица којима су потребне посебне процесне или прихватне гаранције и проширује категорије ”осетљивих тражилаца азила.” У питању су:

• малолетна лица;
• малолетна лица без пратње;
• особе са инвалидитетом;
• старија лица;
• труднице;
• самохрани родитељи са малолетном децом;
• жртве трговине људима;
• тешко болесна лица;
• особе са душевним поремећајима; као и
• лица која су била мучена, силована или изложена другим тешким облицима психолошког, физичког или полног насиља, као што су жене жртве сакаћења полних органа.

 

 

Органи који одлучују о захтеву за азил признају системску дискриминацију као основ за прогон, када је заснована на једном од пет личних својстава из Конвенције о статусу избеглица, али ће често пронаћи да овакви наводи нису основани.  

Тако је у једном предмету Канцеларија за азил утврдила следеће:^[1]

 

У спроведеном поступку Ћ. С. је навео да у држави порекла постоји дискриминација по националној основи и угрожавање људских права. Поступајући орган био је мишљења да су изнети наводи неосновани и неутемељени. Приликом оцењивања је, између осталог, узет у обзир опсег пружања заштите приликом прогона или злостављања и то тако што се разматрало: 1) меродавно право земље и начин на који се примењује; 2) поштовање права и слобода из Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода и/или Међународног пакта о грађанским и политичким правима и/или Конвенције Уједињених нација против мучења, посебно права од којих нису дозвољена одступања према члану 15. став 2. наведене Европске конвенције; 3) поштовање начела враћања у складу са Женевском конвенцијом; 4) постојање система делотворних правних лекова против повреда тих права и слобода.

 

Такође, лица са психичким сметњама завређују посебну пажњу и увек треба испитати да ли им је потребно поставити старатеља у поступку азила. Тако је Управни суд у једном предмету утврдио следеће:

 ”Одсек за азил током обављања службених радњи од дана подношења захтева за азил и усмене расправе није поступао у складу са чланом 15. Закона о азилу, као и чланом 6. и 8. Закона о општем управном поступку, те је допустила да се радња подношења захтева за азил и саслушања спроведу са лицем које није у стању да разумно одговара на питање и да даје исказ пред првостепеним органом који очигледно има психичке сметње и проблеме са психичким здрављем, што показују извештаји поступајућег лекара специјалисте од 24.12.2012., 22.02.2013., 04.04.2013. и 03.09.2013. године и чињенице утврђене на последњој усменој расправи, на крају које тужилац изјављује да се осећа најлошије од када даје изјаве полицији и Одсеку за азил у Србији. Као доказ напред наведеног, прилаже фотокопије извештаја поступајућег лекара специјалисте, психијатра др С. Л. А. и предлаже саслушање поступајућег лекара специјалисте на наводе о психофизичком стању тужиоца и могућности да равноправно учествује у службеним радњама подношења захтева за азил и усмене расправе у азилном поступку. Првостепени орган и Комисија за азил уместо да утврде разлоге зашто тужилац не може да даје конзистентне изјаве, већ изјаве у којима се очигледно види да губи додир са реалношћу, те уместо да контактирају привременог старатеља и поступајућег лекара специјалисту – психијатра, као и информишу се о могућности лица са дијагнозама ..... и ....., да учествује у азилном поступку, они одлучују формалистички да спроведу  правне радње и одлуче да удаље лице из азилног система. Такође, Комисија погрешно констатује да, се о разлозима постављања привременог старатеља није ништа рекло у смислу способности тражиоца азила да учествује у радњама азилног поступка, иако се у образложењу решења Центра за социјални рад Л., о постављању старатеља, јасно и недвосмислено истиче да се привремени старатељ поставља, с обзиром да се ради о лицу које није способно да се стара о својим правима, због лошег психичког стања у коме се налази. Предлаже да се саслушају странке у спору, позове и саслуша поступајући психијатар др С. Л. А. и нареди поступак психијатријског вештачења у погледу способности подносиоца тужбе М. М., да даје изјаве у погледу разлога сопственог проблема у М. и способности да равноправно учествује у управним азилним радњама, као и сваки други тражилац азила, те да суд на основу приложених и изведених доказа, донесе пресуду којом ће тужбу да уважи и поништи оспорено решење, као и да се поново спроведе азилни поступак уз поштовање посебно осетљивог психо-физичког стања М. М.”^[2]

 

[1] Канцеларија за азил, бр. 26-3689/14, решење од 27. новембра 2015.

[2] Управни суд, 21 У. 15736/13, пресуда од 9. марта 2015.