Чланом 39. Устава Републике Србије гарантује се слобода кретања и прописује да се улазак странца и његов боравак уређује законом. Законом о заштити државне границе[1] одређује се да се државна граница може прећи само на граничним прелазима, а ван граничног прелаза државна граница се може прелазити у случају када је то одређено међународним уговором или у случају више силе. Самим Законом уређена је заштита државне границе и начин вршења заштите, која подразумева контролу прелажења и обезбеђење неповредивости државне границе, спречавање и откривање кажњивих дела и учинилаца тих дела, заштиту живота и здравља људи и животне средине, као и спречавање илегалне миграције.
Закон о странцима
Члан 11 (прелазак државне границе ван граничног прелаза)
„Ван граничног прелаза државна граница се може прелазити само у случају више силе или ако је тако одређено међународним уговором.
У случају више силе државна граница се може прећи у било које време и на било ком месту. Лица која су државну границу прешла у случају више силе дужна су да о томе обавесте граничну полицију без одлагања, односно одмах по престанку разлога који су условили такав начин преласка државне границе.“
Приликом граничне контроле на уласку у Републику Србију, или на њеној територији, странац може усмено или писаним путем да изрази намеру да тражи азил пред овлашћеним полицијским службеником Министарства унутрашњих послова, што је гарантовано чланом 22. став 1. Закона о азилу. Након изражене намере да се тражи азил, на основу члана 23. став 1. Закона странцу се издаје потврда о израженој намери за тражење азила и он се у року од 72 сата упућује да се јави одређеном центру за азил (члан 22. став 2).
Слобода кретања је подложна ограничењу, и Уставом се, у члану 39. став 3, прецизира да у случају странца, он може бити протеран само на основу одлуке надлежног органа, у законом предвиђеном поступку у којем је гарантовано право жалбе, и то тамо где му не прети прогон по неком од пет основа која се признају Конвенцијом о статусу избеглица, или где му не прети озбиљно кршење Уставом гарантованих права.
Устав Републике Србије
Члан 39. став 3 (слобода кретања)
„Улазак странаца у Републику Србију и боравак у њој уређује се законом. Странац може бити протеран само на основу одлуке надлежног органа, у законом предвиђеном поступку и ако му је обезбеђено право жалбе и то само тамо где му не прети прогон због његове расе, пола, вере, националне припадности, држављанства, припадности одређеној друштвеној групи, политичког мишљења или где му не прети озбиљно кршење права зајемчених овим уставом.“
Законом о странцима забрањује се принудно удаљење странца уколико му на територији земље на коју се протерује прети опасност по физички и психички интегритет. Ово право не односи се на странца који представља опасност за јавни поредак, што ће бити случај ако постоји основана сумња да угрожава безбедност Републике Србије, или да је правноснажном пресудом осуђен за тешко кривично дело. Ипак, овај изузетак се неће примењивати на странца који би удаљењем био изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступку или казни. Занимљиво је поменути да се апсолутни карактер забране протеривања не односи на опасност од лишавања живота, те се може закључити да апсолутни карактер члана 47. није до краја признат.
Закон о странцима
Члан 47 (забрана принудног удаљења)
„Странац не сме бити принудно удаљен на територију где му прети прогон због његове расе, пола вере, националне припадности, држављанства, припадности одређеној друштвеној групи или политичког мишљења.
Одредба става 1. овог члана неће се примењивати на странца за кога се основано може сматрати да угрожава безбедност Републике Србије или који је правноснажном пресудом осуђен за тешко кривично дело, због чега представља опасност за јавни поредак.
Независно од одредби става 2. овог члана странац не сме бити принудно удаљен на територију на којој постоји ризик да ће бити подвргнут мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању.“
[1] „Службени гласник РСˮ, бр. 97/08 и 20/15.