Дефиниција мучења

Уставом Републике Србије, као ни Европском конвенцијом о људским правима,  није дефинисано шта се подразумева под мучењем. Ипак, дефиниција мучења уведена је у Кривични законик Републике Србије^[1] у члану 137, а који се налази у Глави 14. под називом ”Кривична дела против слобода и права човека и грађанина”. Тиме се законодавац определио за инкриминисање овог дела ради обезбеђења кривичноправне заштите људског достојанства сваког лица и његовог интегритета. Чланом 137. заједнички су инкриминисани злостављање и мучење. Тако се прво наводи да ће се казном затвора до једне године казнити лице које злоставља другог или према њему поступа на начин којим се вређа људско достојанство. Ставом 2. овог члана инкриминише се мучење за које може бити изречена казна у трајању од 6 месеци до 5 година. У питању је дело до којег долази применом силе, претње, или на други недозвољени начин, а којим се другоме нанесе велики бол или тешке патње, у циљу да се од њега или неког трећег добије признање или друго обавештење или да се он или неко треће лице застраши или незаконито казни, или ако се то учини из друге побуде засноване на било каквом облику дискриминације. Дело ће бити квалификовано ако га учини службено лице у вршењу службе, када се може изрећи затворска казна у трајању од 3 месеца до 3 године за прво дело, а од 1 до 8 година за друго дело. Поред кривичног дела злостављања и мучења, чланом 136. инкриминише се дело изнуђивање исказа, које ће бити кажњиво казном затвора од 3 месеца до 5 година када службено лице у вршењу службе употреби силу или претњу или друго недопуштено средство или недопуштен начин у намери да изнуди исказ или неку другу изјаву од окривљеног, сведока, вештака или другог лица. Постојаће квалификовано дело уколико је изнуђивање исказа или изјаве праћено тешким насиљем, или ако су услед изнуђеног исказа наступиле нарочито тешке последице за окривљеног у кривичном поступку, за шта је могуће изрећи затворску казну у распону од 2 до 10 година. Комитет против мучења је у својим Закључним запажањима о Другом периодичном извештају Републике Србије 2015. године изразио забринутост због непостојања усклађености ова два поменута члана који се баве делима мучења и због чињенице да они нису усаглашени са свим елементима кривичног дела мучења, како је дефинисано чланом 1. Конвенције УН против мучења, на коју се у својим пресудама ослања и Европски суд за људска права. Посебно је указано на проблем непостојања кривичног дела мучења у случају да је оно учињено од стране или уз подстицање, или уз изричиту или прећутну сагласност државног службеника или другог лица које поступа по службеној дужности.

[1] „Службени гласник РСˮ, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14, 94/16.