Устав Републике Србије садржи неколико одредби којима се штити физички и психички интегритет личности. Чланом 25. Устава гарантује се неповредивост физичког и психичког интегритета и гарантује се сваком лицу да не може бити изложено мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању. Овом уставном одредбом иде се и корак даље, те се прописује да ниједно лице не може бити подвргнуто медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка. Уставом се у члану 28. прописује обавеза хуманог поступања са лицем лишеним слободе, уз уважавање достојанства његове личности. Такође, чланом 39. Устава забрањује се протеривање странца не само на територију на којој му прети прогон по неком од основа за добијање међународне заштите, већ и на територију на којој му прети озбиљно кршење права гарантованих Уставом, што укључује претњу од излагања мучењу, нечовечном или понижавајућем поступку или казни. Тиме је у Устав Републике Србије уведен важан принцип о забрани протеривања.
Устав Републике Србије
Члан 25 (неповредивост физичког и психичког интегритета)
”Физички и психички интегритет је неповредив.
Нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка.”
Члан 28 (поступање с лицем лишеним слободе)
“Према лицу лишеном слободе мора се поступати човечно и с уважавањем достојанства његове личности.“
Закоником о кривичном поступку[1] забрањује се и предвиђа као кажњива свака примена мучења, нечовечног и понижавајућег поступања, силе, претње, принуде, обмане, медицинских захвата и других средстава којима се утиче на слободу воље или изнуђује признање или каква друга изјава или радња од окривљеног или другог учесника у поступку. Такође, на основу члана 84, докази прибављени противно члану 16. став 1. Законика, не могу се користити у кривичном поступку.
Законик о кривичном поступку
Члан 9 (забрана мучења, нечовечног поступања и изнуде)
„Забрањена је и кажњива свака примена мучења, нечовечног и понижавајућег поступања, силе, претње, принуде, обмане, медицинских захтева и других средстава којима се утиче на слободу воље или изнуђује признање или каква друга изјава или радња од окривљеног или другог учесника у поступку.“
Члан 16. став 1 (оцена доказа)
„Судске одлуке се не могу заснивати на доказима који су, непосредно или посредно, сами по себи или према начину прибављања у супротности са Уставом, овим закоником, другим законом или општеприхваћеним правилима међународног права и потврђеним међународним уговорима, осим у поступку који се води због прибављања таквих доказа.“
Члан 84. став 1 (незаконити докази)
„Докази који су прибављени противно члану 16. став 1. овог законика (незаконити докази) не могу бити коришћени у кривичном поступку.“
[1] „Службени гласник РСˮ, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14.