У неким случајевима политика и/или пракса државе у подручју спајања породица може довести до фактичких разлика у поступању за које је каткад оцењено да представљају дискриминаторне поступке према мигрантима као категорији или према одређеним категоријама миграната.
На пример, у предмету Бијао против Данске /Biao/ (Представка бр. 38590/10), то што данске власти нису одобриле спајање породице подносиоцу представке, позивајући се на домаћи закон којим је право на спајање породице резервисано само за оне који данско држављанство имају више од 28 година оцењено је као повреда члана 8. сагледаног засебно и сагледаног у вези са чланом 14. Конвенције.
Слично томе, у предмету Ход и Абди против Уједињеног Краљевства/Hode, Abdi/, Представка бр. 22341/09, ЕСЉП се поново бавио питањем спајања породице по члану 14. у вези са чланом 8. према правилима британског унутрашњег права којима се уређује питање спајања породице. Подносиоцу представке одобрен је избеглички статус у Уједињеном Краљевству, а потом је добио и дозволу боравка. Оженио се другом подноситељком представке у Џибутију 2007. године, и онда поднео захтев да јој се одобри виза како би дошла у Уједињено Краљевство и придружила му се. Тај захтев је, међутим, одбијен јер прописи то дозвољавају само онима који су били венчани пре него што је избеглица избегао из земље порекла. ЕСЉП је оценио да постоји јасна разлика у поступању према избеглицама који су се венчали пре и избеглицама који су се венчали након што су добили избеглички статус. Оцењено је да не постоји објективно оправдање за такво поступање: Уједињено Краљевство је настојало да испуни своје међународне обавезе, а да у исто време не подстиче избеглице да долазе у ту земљу, дајући јој предност у односу на друге земље. ЕСЉП је оценио да је у датом случају био прекршен члан 8. у вези са чланом 14.
У предмету Бијао против Данске (Представка бр. 38590/10), Велико веће ЕСЉП морало је да одговара на питање да ли је унутрашњи пропис којим се данским држављанима ограничава могућност да траже спајање породице тако што се та могућност допушта само онима који данско држављанство имају најмање 28 година сагласан са чланом 14. сагледаним у вези са чланом 8. Конвенције. У датом предмету разматрана је могућност подносиоца представке да се споји са супругом.
Правило о коме је реч примењује се само ако су везе брачног пара с другом земљом јаче од комбинованих веза оба партнера с Данском. Први подносилац представке живео је у Данској 10 година, од тога две године као држављанин те земље. Пре тога је живео у Гани. Његова супруга, која је други подносилац представке и има држављанство Гане, никада није живела у Данској. Према томе, за њих је важило то правило о 28 година.
ЕСЉП је констатовао да је то правило индиректно дискриминаторно – реч је о, генерално гледано, неутралној секторској политици која се примењује тако да је њено дејство унапред диспропорционално за све оне који су у каснијем животном узрасту стекли држављанство. Потом је ЕСЉП разматрао да ли је та разлика у поступању оправдана по допустивом основу. Како би доказала да је тај основ допустив, од државе је затражено да предочи „уверљиве разлоге” који нису засновани на етничком пореклу како би ту меру оправдала. Данска држава није предочила такве доказе. У суштини, циљ такве политике јесте да, с једне стране, омогући данским држављанима који су се у неком тренутку иселили из земље и ступили у брак са супружником који није Данац, да се врате у Данску пошто су неко време провели у иностранству и да их на путу натраг прате њихови брачни другови. С друге стране, та политика је имала за циљ да се контролише брачни образац у коме појединац који је недавно стекао данско држављанство склапа брак с држављанином друге земље и заједно се враћају да живе у Данској. Када је реч о таквом „брачном обрасцу”, ЕСЉП је саопштио да стереотипне претпоставке о преовлађујућим друштвеним предрасудама у некој земљи не могу послужити као довољно оправдање за разлику у поступању на основу етничког порекла. Према томе, правило од 28 година фаворизује данске држављане данског порекла, а доводи у неповољан положај оне који су данско држављанство стекли касније у животу и другачијег су етничког порекла.
На основу свега тога, ЕСЉП је закључио да је у датом случају био прекршен члан 14. у вези са чланом 8. Он је, међутим, нагласио да члан 8. сагледан засебно не поставља државама општу обавезу да поштују избор брачног пара у погледу земље у којој ће живети, нити да одобре спајање породице.
Овај предмет је укључен у ово поглавље, упркос томе што се у њему не ради непосредно о тражиоцима азила или избеглицама, зато што се сматра веома корисним за разматрање случајева који се односе на спајање породица. |