Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ III - НАПРЕДНИ КУРС > Општа начела на којима почива право на спајање породице у међународном и регионалном праву људских права > Општа начела заштите права на спајање породица избеглица > Спајање породица миграната и тражилаца азила: стандарди заштите ЕКЉП и судска пракса ЕСЉП > Општа начела и тест које ЕСЉП примењује у предметима у којима се раду о спајању породице

Присуство деце

Као што је већ поменуто, добровољни избор родитеља да оставе за собом децу када прелазе у другу земљу може се сматрати значајним чиниоцем за оцењивање опортунитета давања дозволе за спајање породице, у мери у којој се може закључити да тај избор указује на то да родитељи нису имали намеру да у будућности теже спајању породице (горе). Међутим, нарочито када је реч о деци, такав начин резоновања сам по себи никада не може у потпуности исцрпсти целу ситуацију, већ се морају у обзир и други чиниоци.

 

ЕСЉП, посебно, када је реч о деци, наглашава њихов узраст, положај који имају у земљи порекла, као и степен њихове зависности од родитеља, што су све чиниоци које треба одмерити у односу на конкурентне разлоге родитељских намера (Тукабо-Текле и другии став 44).

 

У својој компилацији овог питања, УНХЦР такође подсећа да је један од чинилаца које ЕСЉП свакако узима у обзир када је реч о деци то да ли постоји било какав поступак о додељивању старатељства, да ли је раније било неког поремећаја или стреса и да ли постоје захтеви у погледу посебних потреба и неге.^[1] Иако је наведена запажања ЕСЉП износио у предметима у којима је раздвајање породица наступило услед протеривања једног родитеља, а не услед тога што је одбијен захтев за спајање породице, ипак би их требало сматрати подједнако значајним чиниоцима које треба размотрити у наведеном контексту.

 

Кашњење у поступку одлучивања о захтевима за спајање породице такође може утицати на предмете у којима се ради о деци с обзиром на чињеницу да деца и одрасли другачије доживљавају време и да деца много више трпе и пате услед одуговлачења поступка.^[2]

 

Најбољи интерес детета у сценаријима за спајање породица

 

ЕСЉП у својој судској пракси посвећује дужну пажњу специфичној рањивости деце тражилаца азила и истиче значај који то питање има у предметима који се односе на спајање породица. У наведеном предмету Тенда-Музинга, ЕСЉП је поново изнео своје становиште према том питању, нагласивши да када се ради о деци, националне власти морају, процењујући сразмерност свих чинилаца у односу на Конвенцију, узети у обзир управо најбоље интересе деце,^[3] који морају бити у самом средишту […] просуђивања домаћих судова (Манде против Француске/Mandet/, Представка бр. 30955/12, ставови 56–57). Шта ће конкретно садржати процена најбољих интереса детета зависиће од специфичних околности датог предмета. Међутим, у проценама ЕСЉП о томе да ли су домаћи судови ваљано проценили најбоље интересе детета могу се уочити неки елементи који се понављају.

 

Битни чиниоци:

 

• Улога узраста детета у одлучивању о томе да ли је спајање породице у његовом најбољем интересу у конкретном предмету:

 

У предмету Тукабо-Текле и други против Холандије, адолесцентски узраст кћерке подноситељке представке допринео је томе да ЕСЉП закључи како је управо због тога „још важније” да се споји с мајком и напусти Еритреју, без обзира на то што има чврсте културне и језичке везе с том земљом и без обзира на чињеницу да тамо постоје могућности да се организује њена нега. Већ због саме чињенице да је досегла узраст када може ступити у брак, кћерку подноситељке представке је њена бака практично исписала из школе, па је постојала могућност да је удају против жеље подноситељке представке. ЕСЉП је сматрао да је та околност битна за закључак да су власти, тиме што су одбиле захтев подноситељке представке за њено спајање с кћерком прекршиле члан 8.

 

У предмету Ел Хатет против Швајцарске /El Ghatet/, узраст детета подносиоца представке с којим је он тражио спајање породице, оцењен је као значајан за изгледе за његову интеграцију у нову земљу. Будући да је подносилац представке био тинејџер на самом почетку поступка, али је у међувремену, током поступка, постао пунолетан, швајцарски судови су тврдили да његов узраст и чињеница да је у матичној земљи успоставио чврсте везе представљају препреку за његову интеграцију у египатско друштво, где је живео само релативно кратко време (годину и по).

 

 

У предмету Ел Хатет против Швајцарске (Представка бр. 56971/10), подносиоци представке су били отац и син. Први подносилац представке (отац) био је тражилац азила у Швајцарској, коме захтев није прихваћен, али је он доцније регулисао свој боравак у тој земљи женидбом са швајцарском држављанком, па је добио боравишну дозволу. Њих двоје су добили кћерку. Други подносилац представке, син првог подносиоца, остао је у Египту и о њему се тамо бринула његова мајка. Када је добио дозволу за прву привремену посету Швајцарској, други подносилац представке је изразио жељу да се трајно споји с првим подносиоцем представке. Тај аранжман је функционисао само привремено због несугласица између другог подносиоца представке и нове супруге његовог оца у Швајцарској због чега се други подносилац представке после годину и по дана вратио у Египат. У међувремену, први подносилац представке је добио статус натурализованог држављанина Швајцарске и одвојио се од своје супруге у тој земљи. После тога, подносиоци представке су поново изразили жељу за спајање породице, али је њихов захтев одбијен. Природа аранжмана о бризи и старању који је други подносилац представке имао у Египту такође се у међувремену променила зато што се мајка другог подносиоца представке преселила у иностранство, тако да је о њему бринула само његова бака.   Узраст и ниво зрелости другог подносиоца представке и чињеница да је његово присуство у Египту било етаблирано послужили су као основ за аргумент државе да би се он суочио с препрекама на путу своје интеграције да је дошао у Швајцарску. Чињеница да нису „предочени довољни докази” који би поткрепили захтев за спајање породице такође је узета у обзир. Осим тога, ЕСЉП је приметио да понашање првог подносиоца представке, сагледано у целини, од почетка до краја, није са сигурношћу указивало на то да је он одувек планирао да се споји са својим сином. Међутим, чињеница да је он у међувремену успоставио нове породичне везе у Швајцарској била је релевантна за закључак да би било неразумно ако би се он преселио негде другде, као што би било неостварљиво да цела породица ужива у породичном животу негде другде. Коначно, иако су узраст детета и његове успостављене везе у Египту у супротности са закључком да би пресељење било у његовом најбољем интересу, ЕСЉП је констатовао да начин на који су домаћи судови проценили интересе детета није био у складу са стандардима Конвенције. Услед тих разлога, ЕСЉП је закључио да је у датом случају био прекршен члан 8.

 

Слично томе, као што је истакнуто у студији УНХЦР о спајању породица у разним деловима овог поглавља,^[4] у одлуци о неприхватљивости донетој у предмету И. М. против Холандије, ЕСЉП је саопштио да се представка одбацује због тога што би, у време када је донета правноснажна одлука о захтеву подносиоца представке, С. досегла узраст у коме јој, како се може претпоставити, није потребно онолико бриге и старања колико и детету млађег узраста, као и да она има велики број рођака који живе на Зеленортским Острвима. Узраст детета размотрен у комбинацији с везама које оно има у земљи порекла оцењен је самим тим као одлучујући чинилац.

 

• Квалитет друштвених веза у земљи пресељења

 

Горе је већ речено да везе које дете има са земљом порекла, као и везе које има са земљом предложеног пресељења, сагледане у светлу узраста тог детета, његове прилагодљивости итд., имају важну улогу у начину на који Суд процењује да ли су, одбивши захтев за спајање породице, домаћи судови погрешили покушавајући да успоставе равнотежу коју захтева члан 8. Између осталог, улога узраста детета у формирању његове прилагодљивости и веза са земљом порекла у односу на пресељење виде се из примера предмета Осман против Данске, Представка бр. 38058/09, који је разматран пред ЕСЉП.

 

У том предмету ЕСЉП је посебан значај придао чињеници да је подноситељка представке провела године у којима се формирала у Данској, говорила је дански и школована је на данском језику, као и да цела њена ближа породица живи у Данској. Према томе, она се могла сматрати мигранткињом која се добро прилагодила у земљи домаћину и провела у њој највећи део свог детињства и младости, тако да су били потребни веома озбиљни разлози ако би се желело оправдати одбијање да јој се обнови дозвола боравка.^[5] Према томе, установљено је да су власти Данске прекршиле своје обавезе према ЕКЉП.

 

• Везе у земљи порекла – спајање породице и најбољи интереси детета

 

У предмету Ахмут против Холандије, на пример, најмлађе дете подносиоца представке успоставило је извесне везе у својој земљи порекла Мароку, а присуство знатне породичне мреже у тој земљи навело је ЕСЉП да закључи како је одлука власти да не дозволе спајање породице са оцем у Холандији била у складу са унутрашњим пољем слободне процене које држава има сагласно члану 8. У том случају, ЕСЉП је придао већи значај чињеници да је дете већ уписано у интернат у Мароку, да има чврсте везе са језичким и културним окружењем, као и разгранату породичну мрежу у тој земљи (његов старији брат Хамид, сестра Суада, двојица ујака или стричева и вероватно и његова бака).

 

 

У предмету Антви и други против Норвешке/Antwi/, Представка бр. 26940/10, подносиоци представке били су супружници пореклом из Гане, који су у Норвешкој у браку добили кћерку – девојчица је у тренутку када су поднели представку имала 10 година. Први подносилац представке стигао је у Норвешку на основу лажних обећања, уз фалсификовани пасош у коме је стајало да је држављанин Португалије, док је друга подноситељка представке добила право да остане у земљи на основу породичних веза које је у њој имала, да би касније добила норвешко држављанство. Исте године када су стигли у Норвешку први подносилац представке је добио радну дозволу на основу лажног статуса становника евроспког економског простора. Подносиоци представке су доцније ступили у брак и добили су кћерку, која је у датом предмету трећи подносилац представке. Када је установљено да је пасош првог подносиоца представке фалсификован, издат му је налог за протеривање уз двогодишњу забрану уласка у Норвешку.   Закључак: У датом предмету ЕСЉП је установио да протеривање првог подносиоца представке није представљало повреду његових права по члану 8. упркос последицама те одлуке по трећег подносилац представке – малолетну кћерку тог брачног пара. Одлука није донета једногласно јер је двоје судија издвојило мишљење, које је објављено уз Пресуду. ЕСЉП није пропустио да примети како је трећи подносилац представке држављанка Норвешке, која има чврсте везе с том земљом, јер је потпуно интегрисана у норвешко друштво и […] говори норвешки са својим родитељима, и признао је да би се она суочила с тешкоћама када би била измештена у Гану. Међутим, без обзира на све горе наведено и слажући се са оценом домаћег суда, по коме пресељење породице не би било корисно за дете, ЕСЉП је закључио да препреке које ту постоје нису непремостиве (став 98). У датом случају ЕСЉП је одступио од свог ранијег становишта изнетог у сличном предмету Нуњез (став 100), где је закључио да је протеривање мајке двоје мале деце представљало повреду члана 8. због изузетних околности самог предмета, које су обухватале дуге процесне рокове услед којих је одлука о протеривању донета у време када су деца посебно осетљива на поремећаје и стрес. У Образложењу је наведено да у предмету (Антви) нема таквих тешкоћа и да је управо тиме изазвана разлика у приступу ЕСЉП.

 

У истом смислу, ваљало би поменути и предмет И. М. против Холандије, Представка бр. 41226/98, о коме је раније било речи и где је оцењено да везе које дете има у земљи порекла и његова зрелост представљају разлог против његово пресељења.

 

[1] УНХЦР, „Основно право” избеглица на јединство породице [горе наведено].

[2] Овде се треба позвати на: УНХЦР, „Основно право” избеглица на јединство породице [горе наведено], где се цитира предмет Saleck Bardi v. Spain, у коме је на крају поступка вођеног по захтеву за спајање породице „одобрено старатељство над девојчицом шпанској хранитељској породици после дугог периода неизвесности и упркос захтеву њене биолошке мајке да се девојчица врати”. Стога је ЕСЉП закључио да су „проток времена, недовољна будност надлежних власти и непостојање координације између различитих служби допринели томе да се у девојчици развије осећај да ју је мајка напустила, па је она стога одбила да се придружи мајци”.

[3] Tanda Muzinga став 67, уз позивање на предмет Popov v. France, представке бр. 39472/07 и 39474/07, став 139, поред осталих.

[4] УНХЦР, „Основно право” избеглица на јединство породице [горе наведено].

[5] УНХЦР, „Основно право” избеглица на јединство породице [горе наведено].