Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ II - НАПРЕДНИ КУРС > Законитости и непроизвољност притвора према ЕКЉП > Непроизвољност

Постојање остварљивих и у мањој мери рестриктивних алтернатива за постизање дате сврхе

Када испитује да ли је одређивање притвора било произвољно, ЕСЉП разматра да ли је у предметном времену постојала алтернативна и не толико инвазивна мера којом су се могли остварити циљеви којима се тежило одређивањем притвора, као и да ли су власти то размотриле пре но што су се одлучиле да одреде притвор.

 

У претходном одељку овог поглавља говорили смо о општој непожељности притвора тражилаца азила и ограничењима имиграционог притвора. С обзиром на његову инвазивност, захтева се да се притвор миграната третира као последња мера којој се прибегава и из те премисе природно следи обавеза да се установи постоје ли неке алтернативне мере притвору. По мишљењу ЕСЉП, које је изразио у својој судској пракси, мере као што су електронско означавање (таговање), надзор путем телефона и/или редовног јављања имиграционом службенику разматрају се у склопу те категорије.

 

ЕСЉП је идентификовао различите случајеве у којима су се власти суочиле с том проценом, што је имало различите резултате. Тако су на пример у предмету Ахмед против Уједињеног Краљевства (Представка бр. 59727/13) власти оправдавале свој избор мере притвора у конкретном случају на основу ранијег понашања подносиоца представке, позивајући се на број и тежину преступа које је он раније починио и суштинску вероватноћу да ће преступе поновити, која је (вероватноћа) оцењена као „велика”, као и на његових шест претходних покушаја да побегне (став 56). Вођење рачуна о тим чиниоцима је, по мишљењу Државе, учинило да алтернативе делују „неделотворно” у конкретном случају.

 

ЕСЉП је донео другачије закључке у предметима С. З. против Грчке (Представка бр. 66702/13) и С. К. против Русије (Представка бр. 52722/15), где су власти толерисале то што се неразумно одлагало пуштање подносиоца представке из притвора, упркос томе што су биле свесне да је депортација у његовом случају неостварљива. Стање ствари је било такво да је, како је оценио ЕСЉП, апсолутно налагало домаћим властима […] да размотре алтернативне мере.

 

 

У предмету Русу против Аустрије, ЕСЉП је имао пред собом случај румунске држављанке којој су путне исправе украдене у Француској и која је покушавала да се врати у Румунију. Када је покушала да напусти Аустрију, ухапсила ју је мађарска погранична полиција и вратила је у Аустрију, где је смештена у имиграциони притвор до депортације. Поред осталих разлога, њен притвор − уз образложење да би вероватно побегла и да је илегални имигрант у Аустрији − није био оправдан и ако се има на уму њена лична ситуација. Посебно је карактеристично то што је она ухапшена када је покушала да напусти Аустрију. Могле су бити примењене мере које нису тако строге да би се осигурало да се она повинује захтевима поступка депортације, па је стога у датом случају у њеном притвору постојао елемент произвољности, што значи да је био прекршен члан 5. став 1.