“Спроведено у доброј вери”

Различити случајеви су допринели да се дефинише шта је то „зла вера” („лоша намера”) власти код одређивања притвора.

У предмету Сусо Муса против Малте, Међународна комисија правника, која се као треће лице умешала у поступак, предочила је аргумент по коме добра вера код одређивања притвора подразумева меру отворености и ваљан поступак како поступци који се одвијају сходно унутрашњем праву које дозвољава алтернативе за притвор или пуштање из притвора, као што је време за добровољни повратак, не би били заобиђени или изманипулисани толико да буду лишени сваког значења (став 84). Иако у свом закључку није у потпуности подржао то тумачење, ЕСЉП је приликом испитивања произвољности притвора узео у обзир постојање читавог низа случајева у којима су домаће власти примениле чудну праксу заобилажења поступка добровољног одласка […] и насумичне одлуке о притвору за које је Држава сматрала да не налажу да се изврши индивидуална процена. У том светлу ЕСЉП је изразио резерве у погледу добре вере Државе у примени секторске политике општег притварања (осим када је реч о неким специфичним рањивим категоријама) у максималном трајању од 18 месеци (став 100).

У предмету Лонга Јонкеу против Летоније/Longa Yonkeu/ (Представка бр. 57229/09), ЕСЉП се позабавио питањем „добре вере” у случају депортације једног тражиоца азила, која је спроведена упркос томе што је постојао налог за суспендовање одлуке о депортацији. Ту је ЕСЉП одбацио аргумент Државе да се све то догодило зато што су граничари тек након што је депортација спроведена сазнали за суспензију те одлуке. ЕСЉП је стао на становиште да понашање Државе одражава „злу намеру” („лошу веру”), што се види из тога да је без обзира на суспензију статус тражиоца азила који је имао подносилац представке, а кога су власти биле сасвим свесне, у сваком случају био такав да он није могао бити депортован (став 143)