Дужина притвора

Поред питања о законском основу притвора и процесним јемствима која се дају притворенику, важну улогу у одлучивању о томе да ли се притвор може сматрати произвољним у смислу члана 5. и да ли је такав да се услед њега могу отворити питања по члану 3. Конвенције јесте његова дужина. По општем правилу, ЕСЉП стоји на становишту да како би се избегло да притвор буде окарактерисан као произвољан […] његова дужина не би смела да прекорачи разуман рок за сврху којој се тежи (види А. и други против Уједињеног Краљевства, став 164, и Сади, став 74). Међутим, не постоји ниједна експлицитна дефиниција разумног, нити постоје индикације за то коју дужину притвора ЕСЉП сматра неразумном или прекомерном. Оцена дужине притвора зависи од околности случаја, укључујући услове којима је лице подвргнуто и суштинска и процесна јемства која се притворенику дају. Иако није могућно унапред утврдити одређено правило на том плану, постоје неки параметри на које бисмо могли указати на основу постојећих примера у садашњој јуриспруденцији.

У предмету Хлаифија, ЕСЉП је стао на становиште да поступање коме су била изложена двојица подносилаца представке у две различите ситуације притвора: 1. на броду укотвљеном у локалној луци и 2. у привременом прихватном центру. У оба случаја подносилац представке је тврдио да је дужина притвора била прекомерна (став 142). Као што је већ наглашено, чак и онда када је знатна, дужина притвора се ретко сматра узроком повреде права по Конвенцији, сама по себи; значај и утицај дуготрајног притвора мери се у светлу услова притвора, уз узимање у обзир „кумулативног дејства тих услова, као и конкретних тврдњи самог подносиоца представке” (види Дугоз против Грчке/Dougoz/, Представка бр. 40907/98, став 46, ЕСЉП2001-II).

Индикативно је да је велика дужина притвора посебно тешка онда када постоје и други негативни чиниоци − као што је претрпаност просторија, неадекватност санитарних и хигијенских услова − у том смислу што се нанета штета погоршава како време пролази. С обзиром на горе наведене разлоге, ЕСЉП је дошао до сличних закључака (па често оцењује меру као „понижавајуће поступање”, што је повреда права по члану 3. Конвенције) у случајевима у којима се дужина притвора битно разликовала. Тако је у предмету М. С. С. против Белгије и Грчке (ставови 223−234) притвор подносиоца представке на атинском аеродрому трајао свега 11 дана укупно. Међутим, с обзиром на тежину услова којима је подносилац представке био изложен, где се радило о наводима о бруталности полиције и „неприхватљивим” животним условима, што је потврђено из више извора, (став 171, Пресуда у предмету Хлаифија, у којој се цитира M. С. С.), ЕСЉП је ипак закључио да је у датом случају био досегнут праг који је потребан да би се установило како је неко поступање противно члану 3.

Примењујући слично размишљање у предмету С. Д. против Грчке (Представка бр. 53541/07, ставови 49−54, види део Пресуде у коме се цитира Хлаифија, став 174), ЕСЉП је донео исти закључак (о повреди члана 3) и када је реч о два месеца притвора подносиоца представке у монтажном објекту у коме није могао имати одговарајуће животне услове (став 51), као и у погледу шестодневног притвора. (С. Д. против Грчке, ставови 53, 54)

С друге стране, у предмету Сади против Уједињеног Краљевства, ЕСЉП је стао на становиште да се седмодневни притвор тражиоца азила, који је пуштен на слободу након што је донета негативна одлука о његовом захтеву за азил, не може оценити као притвор који је трајао дуже од разумно очекиваног притвора за сврху којој се његовим одређењем тежило (став 79).