Задржавање тражилаца азила у” затвореним” прихватним центрима

У новије време, ЕСЉП се суочава с предметима у којима се оспорава легалност коришћења затворених прихватних центара за тражиоце азила и мигранте који тврде да имају потребе за међународном заштитом. Након „споразума” ЕУ и Турске који је постигнут 18. марта 2016. године, коришћење таквих затворених центара постало је уобичајена пракса на грчким острвима Хиос, Лезбос и Самос, између осталих. Дуготрајно задржавање тражилаца азила и рањивих миграната у таквим центрима, често у ужасним животним условима и без приступа материјалним или процесним правним лековима ради добијања информација о своме статусу или оспоравања мере која им је одређена, завршило се тако што је тај притвор постао фактички притвор.

То што се тражиоци азила и мигранти све чешће смештају у „затворене” центре замагљује разлику између њиховог „прихвата” и „притварања или задржавања”, што има очигледне импликације по њихова права. Као места у која би требало сместити и привремено задржати мигранте који имају потребе за заштитом, прихватни центри и логори се, по правилу, одликују извесним карактеристикама због којих се разликују од центара за притвор.

Широко гледано, ти објекти за прихват би требало да се одликују релативном слободом и аутономијом лица која су ту смештена − тако да она могу привремено да напусте просторије, што би требало да одрази чињеницу да мигранти који се у том центру налазе нису подвргнути ниједној казненој мери, већ им је само привремено ограничено кретање у сврху одређивања њиховог статуса.

Горе је већ размотрено да облик и правна дефиниција саме мере нису одлучујући када треба установити да ли је лице о коме се ту ради лишено слободе или му је пак произвољно ограничена слобода кретања. ЕСЉП је своје закључивање засновао на суштинским аспектима и самој „сржи” мере, а не само на њеном имену. Према томе, да би се утврдило да је дошло до лишења слободе, ЕСЉП узима у обзир различите критеријуме, који обухватају „природу, дужину, последице и правила спровођења мере о којој је реч” (став 83, Џ. Р. и други против Грчке).

Из истих разлога, како је објашњено и горе, у одељку о ограничењима слободе кретања, ако једна мера и не досегне праг који је неопходан да би се могло утврдити како спада у поље дејства члана 5, она још увек може отворити питање непримереног ограничења слободе кретања по основу члана 2. Протокола бр. 4. уз Конвенцију будући да је разлика између тих двају облика повреде „разлика у степену или интензитету, а не у природи или суштини” (став 83, Џ. Р. и други против Грчке, уз унакрсну референцу на предмет Амур против Француске, став 42). Према томе, смештање у објекте који су намењени „прихвату” према унутрашњем праву земље о којој је реч не може се аутоматски искључити као мера лишења слободе само због начина на који је формално класификована; мора се обратити пажња и на суштинске аспекте те мере. Према томе, у неким околностима мере прихвата могу се косити са чланом 5 и/или чланом 2. Протокола бр. 4.