У неким случајевима притвор се може применити у доцније, након што је тражилац азила већ стигао на територију државе, ради провере ваљаности основа на којима то лице тражи дозволу за улазак. У случајевима у којима се ради о тражиоцима азила, таква мера се обично примењује да би се спречило њихово бекство док им се не процени статус. Притвор у те сврхе технички спада у поље дејства члана 5. став 1. тачка ф, док се притвор странаца може применити ради спречавања неовлашћеног уласка на територију. Међутим, с обзиром на признато инвазивно дејство притвора и имајући на уму пре свега иманентну рањивост тражилаца азила, примена те врсте притвора треба − као правило − да буде строго ограничена, посебно онда када се могу размотрити алтернативна решења која нису толико инвазивна.
У кључном предмету Саади против Уједињеног Краљевства/Saadi/ (Представка бр. 13229/03), ЕСЉП се определио за нови приступ притвору тражилаца азила у сврху процене њиховог статуса. У пресуди у том предмету, ЕСЉП је први пут изнео тумачење члана 5. став 1. тачка ф, којим Конвенција уређује притвор „да би се спречио […] неовлашћени улазак у земљу”.
У предмету Саади, подносилац представке, ирачки држављанин курдског порекла, покушао је да затражи азил на аеродрому, чим је стигао у Уједињено Краљевство. После краћег времена проведеног у склопу програма привременог уласка, подносилац представке је убрзо пребачен у притворски центар (Центар Оукингтон). Подносилац представке је укупно био притворен седам дана (став 42) и ослобођен је након што је у првој инстанци донета негативна одлука о његовом захтеву за азил. |
У том предмету ЕСЉП није оспорио природу мере одређене подносиоцу представке, а саму меру је непосредно оценио као лишење слободе.
Када је реч о томе да ли је такво лишење слободе било оправдано на основу Конвенције и да ли је било у складу са захтевима који се у њој постављају, ЕСЉП је закључио да с обзиром на ограничену дужину притвора, брзо пуштање подносиоца представке на слободу и одговарајуће материјалне животне услове који су му били обезбеђени у притвору, његово искуство није било такво да се отварају питања по члану 5. став 1. тачка ф. Међутим, упркос објективним условима притвора − који су горе размотрени − закључено је да подносиоцу представке нису била обезбеђена одговарајућа процесна јемства, укључујући захтев да буде обавештен о разлозима због којих је ухапшен; те информације су му предочене неколико дана (76 сати) након што је ухапшен и на изричит захтев његовог правног заступника. Стога је ЕСЉП закључио да Уједињено Краљевство није испунило захтев хитности (одмах) у давању обавештења притвореницима, како то налаже члан 5. став 2.