У контексту мера које се предузимају за осујећивање илегалних улазака, странци се често лишавају слободе или им се ограничава слобода кретања тако што се задржавају у полицијским станицама. Због специфичне намене тих просторија, задржавање миграната у полицијским станицама може се окарактерисати недовољним и/или неадекватним процесним и материјалним јемствима, посебно ако је реч о мигрантима с посебним потребама за заштитом, као што су тражиоци азила, а нарочито деца. У неким предметима о којима ЕСЉП тренутно одлучује отворени су извесни проблематични аспекти таквог поступања.
У предмету Х. А. и други против Грчке,[1] о коме је тужена држава обавештена и о коме се још одлучује пред ЕСЉП, ради се о представци деветоро деце, тражилаца азила која су стигла у Грчку и задржана у разним полицијским ћелијама у укупном трајању од око месец дана. Подносиоци представке тврде да су током притвора били жртве полицијског малтретирања, да су проживели неколико епизода напада панике током којих им није пружена одговарајућа медицинска помоћ. Сама чињеница да су деца била притворена заједно са одраслима и другима, како се наводи, представља кршење захтева да њихов притвор буде законит у смислу члана 5. став 1. Поред тога, чињеница да им ни у једном тренутку нису понуђене услуге преводиоца нити правна помоћ, према наводима подносилаца представке, значи да они нису били у стању да делотворно покрену поступак и оспоре свој притвор пред домаћим судовима. Подносиоци представке такође тврде да ни у једном тренутку нису били обавештени на језику који разумеју о разлозима за свој притвор, чиме је такође био прекршен члан 5. став 2.
У предмету Абдолхани и Каримина против Турске,[2] ЕСЉП је разматрао положај двојице иранских држављана, бивших припадника једне иранске војнополитичке организације. Они су задржани у Турској, у коју су дошли из Ирака, где су боравили у једном избегличком кампу. Одмах пошто су дошли, притворени су у одељењу за странце у седишту полиције. Потом су осуђени за илегални улазак у Турску и изречена им је казна са одложеним дејством, тако да су остали у просторијама полиције. После помоћи коју им је пружио УНХЦР, двојица подносилаца представке су пребачена у „Центар за прихват и смештај странаца”. Даље информације о закључцима које је ЕСЉП извео у датом предмету могу се наћи у посебном одељку, доле.
У предмету Ш. Д. и други против Грчке (Представка бр. 14165/16), о коме тренутно одлучује ЕСЉП, један од пет подносилаца представке − а сви они су били малолетници без пратње − притужио се ЕСЉП-у због услова у полицијском притвору у Грчкој. Та мера је донета непосредно пошто је грчка полиција на граници задржала подносиоца представке и сместила га по основу „заштите деце” (garde de protection pour mineurs), а потом пребацила у прихватилиште за малолетнике. |
ЕСЉП је недавно поново изнео своје становиште о коришћењу полицијског притвора као мере задржавања у случајевима у којима се ради о тражиоцима азила у предмету С. З. против Грчке,[3] где се радило о сиријском држављанину који је држан у притвору и потом у притвору до депортације; ту је ЕСЉП прихватио да је смештање подносиоца представке у полицијску станицу у септембру 2013. представљало „лишење слободе” (став 32). У том предмету, подносилац представке је тврдио да је то што је задржаван у притворским просторијама у подруму полицијске станице у укупном трајању од 52 дана, без одговарајућих материјалних услова и предуго, само по себи отворило питања по члану 3. ЕКЉП. Осим тога, ЕСЉП је пошто је разматрао услове у којима бораве странци затворени у полицијској станици, констатовао да продужено коришћење тих просторија као центара за притвор само по себи има одређени значај у смислу члана 3. због инхерентне неусклађености с природом самих полицијских станица, будући да су оне пројектоване тако да се људи у њима могу смештати само на кратак рок (став 40).
[1] S.Z. v Greece, Представка бр. 66702/13.
[1] HA and Others v Greece, Представка бр. 19951/16.
[2] Abdolkhani and Karimina v Turkey, Представка бр. 30471/08.
[3] S.Z. v Greece, Представка бр. 66702/13.