Неформално удаљење на мору

У предмету Хирши Џама и други против Италије,^[1] ЕСЉП је изричито утврдио да − под условом да су испуњени одређени услови − неформална удаљења на пучини могу представљати колективно протеривање у смислу ЕКЉП. То је случај када се сматра да држава остварује своју надлежност^[2] над странцима, тј. тамо где држава остварује трајну и искључиву de jure и de facto контролу над њима. У предмету Хирши Џама, ЕСЉП је утврдио да је та контрола постојала у времену између укрцавања на бродове и предаје либијским властима.^[3]

У предмету Шарифи и други против Италије и Грчке,^[4] ЕСЉП је следио исти приступ који је применио у предмету Хирши, у ситуацији у којој се радило о томе да је погранична полиција сместа, без одлагања, вратила у једну италијанску луку 47 миграната који тек што су стигли из Грчке, и то је оцењено као колективно протеривање. ЕСЉП је одбацио примедбу државе Италије да члан 4. Протокола бр. 4. није применљив на случајеве у којима се лицима која су илегално стигла на границу забрањује да уђу на националну територију. ЕСЉП није сматрао да је нужно да разматра да ли су подносиоци представке враћени након што су ступили на италијанску територију или пре тога будући да би члан 4. Протокола бр. 4. био применљив и у једној и у другој ситуацији.

[1] Hirsi Jamaa and Others v. Italy [Велико веће], Представка бр. 27765/09, 23. фебруар 2012, став 185.

[2] ЕСЉП је већ утврдио у предмету Медведjев и други против Француске да лица која су заточена на пловном објекту који су на пучини заузеле француске власти током полицијске операције, спадају у француску „надлежност”.

[3] ЕСЉП − Основне чињенице о члану 4. Протокола бр. 4.

[4] Sharifi and Others v. Italy and Greece, представка бр. 16643/09.