ЕКЉП

У ЕКЉП постоје две засебне одредбе којима се уређује питање неформалног удаљења − (i) забрана колективног протеривања странаца (што сада обухвата и колективно удаљење са границе), која се примењује без обзира на било какав ризик од злостављања с којим би мигранти могли да се суоче у случају да буду враћени у земљу и (ii) забрана враћања ако ће лице по повратку бити злостављано (начело забране протеривања − non-refoulement). Tо јесу две одвојене одредбе, али се оне понекад преклапају. ЕСЉП је размотрио читав низ околности у којима су поступци које је држава предузела спречили улазак странаца на њену територију, било директном применом силе која је имала за циљ да се мигранти „одгурну” и удаље од државне границе, било административном забраном да они уђу на њену територију, па су они били фактички приморани да се врате у земљу порекла или у интермедијарну/транзитну земљу. Са становишта Конвенције, важност поступака с таквим исходом сагледава се у светлости све израженијег разумевања начела забране протеривања у међународном праву. С обзиром на то да се путеви и кретање миграната мењају, применом Конвенције, па самим тим и деловањем ЕСЉП, све више се развија начело по коме Конвенција треба да представља „живи инструмент” „тумачен у светлу актуелних услова”. Стога је ЕСЉП у најновијим предметима којима се бавио јасно ставио до знања да природа понашања о коме је у представци реч мора бити преиспитана ако то понашање доноси ризик од присилног враћања или доприноси том ризику.

У предмету Хоџамбердијев против Русије/Khodzhamberdiyev/, ЕСЉП је потврдио важност саветодавног мишљења УНХЦР (став 67) o екстратериторијалној примени обавезе да се забрани протеривање, где се акти протеривања (refoulement) широко дефинишу као „сваки облик присилног измештања, укључујући […] неформални трансфер или пребацивање (renditions) и забрану уласка на граници”. Према томе, различити облици спречавања уласка на територију једне државе релевантни су за Конвенцију. У својој судској пракси ЕСЉП је за следеће мере сматрао да спречавају улазак странаца на територију државе.