Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ I - НАПРЕДНИ КУРС > Ситуације у којима може бити прекршено право тражиоца азила на приступ терирорији државе ради тражења заштите и легитимност таквих кршења сагласно правним инструментима ЕКЉП и праву ЕУ > Међународне транзитне зоне

Према ЕКЉП

Смештај и дуготрајно задржавање миграната у транзитним зонама отвара неколико питања по Конвенцији.

 

На самом почетку треба рећи да ЕСЉП када процењује поступање према мигрантима у транзитним зонама, примењује исти тест као у контексту притвора, генерално закључујући да иако задржавање држављана трећих земаља у међународним зонама подразумева ограничење њихове слободе, то ограничење може бити прихватљиво само ако је пропраћено одговарајућим јемствима пруженим лицу о коме је реч, ако не траје превише дуго и ако је пропраћено делотворним правним леком којим се може оспорити законитост одлуке. У предмету Амур против Француске, ЕСЉП је изричито разјаснио да се мере заштите ЕКЉП подједнако примењују и на лица која се налазе у међународним транзитним зонама на аеродромима у државама уговорницама.

 

У предмету Aмур против Француске[1], четворо држављана Сомалије који су у Француску ушли авионом поднело је захтеве за азил француској Канцеларији за заштиту избеглица и лица без држављанства (OFPRA) у транзитном простору на француском аеродрому. Њима је забрањено да уђу на територију државе и задржани су у транзитној зони. Подносиоци представке су због начина на који је с њима поступано тврдили да су била повређена њихова права утврђена чланом 5. став 1. ЕКЉП. ЕСЉП је подржао њихову тврдњу, придајући важност чињеници да задржавање у транзитној зони представља ограничење слободе јер је за подносиоца представке постојала само апстрактна могућност да добровољно напусти земљу.

 

У предметима Ријад и Идијаб против Белгије (представке бр. 29787/03 и 29810/03) и Илијас и Ахмед против Мађарске (Представка бр. 47287/15), ЕСЉП се бавио људско-правним аспектом продуженог боравка тражилаца азила у транзитним зонама.

У предмету Илијас и Ахмед,^[2] подносиоци представке су били смештени у транзитној зони Реске, на копненој граници Србије, тако да им је био онемогућен улазак на територију земље, дуго су задржани у стању неизвесности и били су, између осталог, лишени делотворних могућности да приступе заштити. Тај предмет је подробно анализиран у претходној верзији овог приручника (у вези с правилом „сигурне треће земље”), а даље ће бити разматран из перспективе закључака који су у њему донети у вези са условима притвора и прихвата у Другом поглављу. Случај Илијас и Ахмед против Мађарске разматран је у априлу 2018. пред Великим већем ЕСЉП и очекује се да Велико веће изрекне своју пресуду у јануару 2019. године.

 

У предмету Илијас и Ахмед против Мађарске (Представка бр. 47287/15), двојица држављана Бангладеша који су поднели захтев за азил у Мађарској у транзитној зони Реске између Мађарске и Србије, пожалили су се због различитих аспеката поступања државе са суштинског и процесног становишта. Међу повредама права које су они навели налазило се то што нису постојали делотворни правни лекови помоћу којих би могли да оспоре и обуставе извршење одлуке о враћању у Србију (сагласно члановима 13. и 3). Указали су на суштински неодговарајуће услове боравка у притвору и дужину тог боравка (23 дана) у транзитном простору, практичну забрану да напусте тај простор ако се не одрекну захтева за азил (чланови 3. и 5) и опасност од ланчаног протеривања (chain-refoulement) по повратку у Србију, услед чега су се отворила питања по основу члана 3. Конвенције.

 

И у том предмету ЕСЉП се изричито позвао на релевантне инструменте ЕУ у домену поступања на граници и враћања, уз посебно позивање на Директиву о заједничким поступцима за признавање азила, којом се утврђује постојање и уређује примена убрзаног поступка и поступка решавања захтева на граници (чланови 43. и 31, став 8) у утврђеним околностима и под условом да постоје основна јемства и механизми заштите. За овај случај посебно су важни (i) право подносилаца представке да им у таквом поступку буде омогућен привремени улазак на територију ако захтев за азил не буде обрађен у року од четири недеље и (ii) право државе да притвори тражиоца азила према члану 8. ЕКЉП.

 

[1] Amuur v. France, Представка бр. 19776/92.

[2] Ово се односи само на закључке изнете у Пресуди већа. Та пресуда је упућена на одлучивање Великом већу и разматрана је у априлу 2018. Према томе, закључци из Пресуде већа нису правноснажни док Велико веће не донесе одлуку у том предмету.