Територијално поље дејства члана 3. у предметима који се односе на миграције − одлуке о враћању и спречавању уласка на територију земље (push-back) и делотворна контрола државних власти

У првом поглављу овог приручника разјашњено је да се заштита коју пружа ЕКЉП примењује без обзира на то да ли је подносилац представке држављанин тужене државе, докле год се повреда о којој је реч може приписати чињењу или нечињењу те државе. То се може закључити из начина на који је формулисан члан 1, којим се поставља територијално ограничење за домашај одговорности државе, тако што се њиме захтева да високе стране уговорнице заштите „свакога” у својој надлежности.

Та карактеристика има кључни значај за заштиту миграната и тражилаца азила који се нађу у сфери одговорности државе која је висока страна уговорница ЕКЉП, у том смислу да могу уживати заштиту по Конвенцији равноправно с држављанима те земље.^[1]

Пошто је утврђено да држављанство не представља препреку за приступање заштити по ЕКЉП, питање се пребацује на то када се у пракси активира одговорност државе, тј. који су то поступци за које се може сматрати да спадају у „надлежност” државе. Када се наводна повреда догоди на географској територији високе стране уговорнице, одговорност те високе стране уговорнице је релативно лако доказати,^[2] иако су понекад вођене расправе о томе шта стварно представља територију државе.^[3] Ако се, међутим, повреда догоди ван територије државе, али је та држава ипак суштински заинтересована у тој ствари, потребно је извршити процену како би се утврдили квалитет и обим њене улоге у наводној повреди права и како би се установило да ли је та повреда била таква да је повукла за собом одговорност саме те државе.

Екстратериторијална примена члана 3: Нема никакве сумње у то да Конвенција не може управљати поступцима држава које нису њене високе стране уговорнице. Међутим, апсолутна забрана мучења и нечовечног или понижавајућег поступања изгубила би много од своје снаге ако би државе могле да изложе људе таквом поступању тако што би их протерале у земље у којима би били изложени таквој опасности.^[4] Према томе, ЕКЉП се у одлукама о враћању примењује екстратериторијално у оној мери у којој су државе у обавези да лица која се налазе у њиховој надлежности не изложе поступању које је у супротности са чланом 3.^[5] Изузетно, ЕСЉП је признао могућност екстратериторијалне примене Конвенције уколико постоје извесне околности у којима поступци високих страна уговорница које су оне спровеле ван своје територије или који су изазвали последице ван њихове територије, могу представљати остваривање надлежности у смислу члана 1.^[6] У том циљу, ЕСЉП је одлучујући значај придао одговору на питање да ли је постојала ситуација пуне и искључиве контроле власти државе о којој је реч,^[7] која је бар „фактички настављена и неометана” по својој природи.^[8] Ово питање је посебно важно за тему о којој је реч будући да ситуације у којима долази до протеривања, принудног удаљења или неформалног враћања по правилу имају ову кључну карактеристику.

И у предмету Џавара и други против Италије и Албаније,^[9] као и у предмету Медведјев^[10] и други, наведени тест је разматран у контексту поступака према мигрантима који су предузети на отвореном мору.^[11] У предмету Хирши против Италије ЕСЉП је донео важну одлуку да наведени тест конкретније примени на ситуацију у којој су потенцијални тражиоци азила били пресретнути на отвореном мору и спречени да уђу на територију државе у коју су желели да уђу.

[1] Савет Европе, Положај странаца у односу на Европску конвенцију за заштиту људских права (The position of aliens in relation to the European Convention on Human Rights), стр. 10−11.

[2] Види пресуду у предмету Hirsi Jamaa and Others v. Italy [Велико веће], представка бр. 27765/09, став 71. Надлежност државе у смислу члана 1. суштински је територијална (види Banković and Others v. Belgium, представка бр. 52207/99, ставови 61. и 67, и Ilaşcu and Others v. Moldova and Russia, представка бр. 48787/99, став 312. Претпоставља се да се та надлежност нормално остварује на целој територији државе (op.cit., а види и Assanidze v. Georgia) [Велико веће], представка бр. 71503/01, став 139).

[3]  Ibid. Позивајући се на предмет D. v. the United Kingdom, представка бр. 30240/96, став 48, ЕСЉП је објаснио да, чак и да подносилац представке никада није ступио на тле Уједињеног Краљевства у техничком смислу, он јесте био у британској надлежности, у притвору, на аеродрому Гетвик, па је за ЕСЉП тa чињеница била довољна да установи како је он ту био физички присутан.

[4] Мол, Нуала, Мередит, Кетрин, Азил и Европска конвенција о људским правима, стр. 10.

[5] Hirsi and others v. Italy [Велико веће], представка бр. 27765/09, став 84.

[6] Ibid., став 72, у којој се ЕСЉП позива на  Drozd and Janousek v. France and Spain, представка бр. 12747/87, став 91; Banković and Others, представка бр. 52207/99, став 67; и Ilaşcu and Others, представка бр. 48787/99, став 314.

[7] Ibid., став 73, у којој се ЕСЉП позива на Al-Skeini and Others v. the United Kingdom [Велико веће], представка бр. 55721/07, став 132. и 136.

[8]  Ibid., став 80, у којој се ЕСЉП позива на  Medvedyev v. France, представка бр. 3394/03, ставови 66−67.

[9] Xhavara and Others v. Italy and Albania (одлука), представка бр. 39473/98.

[10] Medvedyev v. France, представка бр. 3394/03.

[11] У (наведеном) предмету Xhavara and Others v. Italy and Albania: покушај италијанских власти да пресретну и спрече искрцавање миграната на своју националну територију сагласно својим унутрашњеправним обавезама да протерају илегалне странце довели су до судара у коме је 58 људи изгубило живот.