Примена теста из пресуде у предмету Серинг на предмете који се односе на миграције и азил

Крус Варас и други против Шведске:

НАЧЕЛО: Заштита по члану 3. проширује се и на одлуке о враћању тражилаца азила

У овом предмету ЕСЉП је први пут размотрио питање да ли предлог да подносиоци представке, након што им је одбијен захтев за азил, буду депортовани у Чиле, где би, како су страховали, били изложени мучењу у рукама чилеанских власти, отвара питања  могуће повреде члана 3, и поставио темеље за даљу праксу о овом питању. Иако је донео негативну одлуку о суштини представке, ЕСЉП је у овом предмету добио прилику да изричито примени тест установљен у пресуди у предмету Серинг на предмете који су се односили на протеривање и враћање тражилаца азила. Без обзира на то што је закључено да на основу чињеница и околности датог предмета ту у суштини не постоји опасност од злостављања које би било у супротности са чланом 3, сама та пресуда означила је почетак дугог низа одлука у којима је пре свега члан 3. примењен на ситуације с којима су се тражиоци азила чији су захтеви одбијени суочавали при повратку у земљу порекла.

Чахал против Уједињеног Краљевства:

Чињенице: Подносилац представке у овом кључном предмету био је борац за аутономију Пенџаба из Индије, који је у Индији био притворен због пасивног отпора, постао је активиста и вођа заједница сика у Уједињеном Краљевству. Њему је 1990. уручено решење о депортацији и потом је притворен ради депортације, уз образложење да његово присуство у Уједињеном Краљевству не доприноси јавној добробити и да је у супротности је с националном безбедношћу. Подносилац представке се пожалио да ће његовом депортацијом у Индију бити прекршен члан 3.

Образложење: Поновивши да је заштита по основу члана 3. апсолутна и у контексту протеривања неког лица из разлога националне безбедности, ЕСЉП је остао при ставу да с обзиром на постојање значајних разлога да се верује да ће одлука о протеривању изложити лице које се протерује поступању које је у супротности са чланом 3, понашање и активности тог лица, колико год били неприхватљиви или опасни, не могу имати значаја при разматрању. Стога је ЕСЉП одбацио аргументе Државе да опасности с којима би се подносилац представке суочио по повратку у земљу треба одмерити у односу на интерес државе да отклони претњу по националну безбедност.

Сади против Италије:

Чињенице: Подносилац представке, држављанин Туниса, боравио је у притвору у Италији као осумњичени за међународни тероризам, а у Тунису му је суђено у одсуству и осуђен је на 20 година затвора под оптужбама за дела која су у вези с тероризмом. Стога су италијанске власти издале налог за његову депортацију у Тунис и сместиле су га у притворску јединицу до депортације. Подносилац представке се обратио ЕСЉП тражећи од њега да, сагласно правилу 39, предузме мере како би приморао италијанску владу да обустави поступак или поништи решење о депортацији, а притом је тврдио да су лица која су осумњичена за тероризам у Тунису често изложена мучењу, као и да његову породицу полиција непрестано посећује и да је она изложена претњама и провокацијама. Италијанска амбасада у Тунису је затражила од туниске владе копију пресуде домаћег суда, као и дипломатска уверавања да подносилац представке, ако буде враћен у Тунис, неће бити подвргнут − између осталог − поступању које је противно члану 3. ЕСЉП је стао на становиште да власти Туниса нису испуниле италијанске захтеве.

Образложење:  У овом предмету је Уједињено Краљевство, у својству интервенијента, поново изнело становиште које је заступало у предмету Чахал тврдећи да чињеницу да појединац представља претњу заједници треба одмерити у односу на потенцијалне опасности с којима би се тај појединац суочио по повратку. Иако је прихватио тезу да су државе суочене са знатним тешкоћама због хватања у коштац с тероризмом, ЕСЉП је заступао становиште да та околност не може довести у питање апсолутну природу члана 3. Следствено томе, изгледи да лице које треба да се врати може представљати озбиљну опасност по заједницу ни у ком случају не умањују опасност да би том лицу, ако би било депортовано, могла бити нанета штета. ЕСЉП је сматрао да то начело не само да остаје на снази, већ да и сам захтев да докази које подносилац треба да предочи буду јачи од стандарда који се уобичајено тражи, такође није у складу са апсолутном природом члана 3.