Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ II - ОСНОВНИ КУРС > Примена члана 3. у одлукама о протеривању и враћању
Општа начела и рана судска пракса (предмет Серинг)
У претходним одељцима већ смо установили да ЕСЉП сматра да се члан 3. примењује у контексту миграција и азила. То обухвата и одлуке о протеривању и враћању, где члан 3. није релевантан само у погледу поступања државе која лице враћа, већ се првенствено примењује у вези с поступањем коме би лице које се враћа могло бити подвргнуто у земљи у коју се враћа. И у том контексту заштита која проистиче из члана 3. остаје апсолутна.
Од шездесетих година прошлог века Европски суд за људска права редовно разматра питање да ли изручење, протеривање или депортација у земљу за коју постоји основ за веровање да би се лице које би у њу било враћено суочило с поступањем које је одредбом члана 3. забрањено представља повреду члана 3, чак и онда када држава која то лице враћа не сноси непосредну одговорност за такво понашање. Питање применљивости члана 3. на држављане трећих земаља којима прети изручење први пут је подробно разматрано у предмету Серинг против Уједињеног Краљевства. Иако је ЕСЉП у више наврата заузео став да ни у ЕКЉП ни у протоколима уз њу не постоји право на азил, нити да постоји изричита одредба која би штитила мигранте у контексту протеривања, тај предмет је поставио основе за начела која је ЕСЉП доцније развио у својој пракси када се радило о принудном удаљењу миграната у потенцијално опасне ситуације.[1]
У предмету Серинг ЕСЉП је изнео неколико важних запажања у вези са домашајем и сврхом ЕКЉП. Он је пре свега приметио да постојање специјализованих међународних инструмената, као што су Женевска конвенција и Конвенција против мучења и других свирепих, нехуманих или понижавајућих казни или поступака, који већ утврђују конкретну забрану да се људи враћају у опасне ситуације (начело забране протеривања сагласно члану 33, односно члану 3. поменутих инструмената), не значи да једна суштински слична обавеза није садржана у тексту члана 3, где се говори о томе да ниједна држава неће предати неко лице другој држави ако има озбиљне разлоге да верује да ће у тој држави то лице бити изложено мучењу, без обзира на тежину наводно почињеног кривичног дела […], што би било у потпуном нескладу са заједничким наслеђем политичких традиција, идеала, слободе и владавине права на које се односи преамбула и супротно духу и намери [члана 3] (став 88. пресуде у предмету Серинг). У контексту одлука о враћању, забрана по основу члана 3. повлачи одговорност државе која враћа појединца онда када због тог њеног чина појединац бива непосредно изложен таквом поступању. Таква држава не може опрати руке од одговорности коју има по члану 3. онда када изручи појединца у неку ситуацију за коју она није надлежна.
|
Серинг против Уједињеног Краљевства: НАЧЕЛО: Члан 3. примењује се у предметима који се односе на изручење У овом значајном предмету подносилац представке је био немачки држављанин који је у Сједињеним Америчким Државама оптужен за убиство. САД су покренуле поступак изручења тражећи да подносилац представке буде изручен из Уједињеног Краљевства како би му се судило у Вирџинији. У то време, затвореници у Вирџинији којима је на терет стављано слично кривично дело остављани су да чекају у реду за извршење смртне казне између шест и осам година. ЕСЉП је утврдио да, иако Европска конвенција, сама по себи, не забрањује изручење у свим случајевима, висока страна уговорница може бити одговорна када изручење има за последицу повреду права зајемчених Конвенцијом. У овом случају, чињеница да Уједињено Краљевство нема власт над органима савезне државе Вирџиније не ослобађа Уједињено Краљевство одговорности коју по члану 3. сноси за све предвидљиве последице изручења. ЕСЉП је приметио да је то „одговорност коју висока страна уговорница сноси због тога што је предузела радњу услед које се појединац непосредно излаже таквом поступању”. Висока страна уговорница не може опрати руке од одговорности коју сноси по члану 3. када изручи неког појединца у ситуацију ван своје надлежности - ако у земљи одредишта постоји опасност од излагања мучењу или нечовечном или понижавајућем поступању, земља која је извршила изручење је одговорна. Када је реч о суштини представке, тј. о поступању са којим би подносилац представке био изложен у САД, ЕСЉП је установио да страх и зебња који проистичу из самог ишчекивања извршења смртне казне у „реду за смртну казну“ представљају нечовечно или понижавајуће поступање које је у супротности са чланом 3. |
[1] Цео пасус види у: Мол, Нуала, Мередит, Кетрин, Азил и Европска конвенција о људским правима, стр. 9.
-
КИРС
Посетите сајт
-
UNHCR
Посетите сајт
-
IOM
Посетите сајт
-
Министарство правде
Посетите сајт
-
UNICEF
Посетите сајт