Неселективно неформално враћање с копнене границе

Предмет Н. Д. и Н. Т. против Шпаније

Резиме који приређен на основу извода из Европске базе података о праву азила EDAL

Предмет Н. Д. и Н. Т. против Шпаније формиран је на основу представки које су Европском суду упутили један држављанин Малија и један држављанин Обале Слоноваче који су 13. августа 2014. године прешли граничну баријеру између Марока и шпанске енклаве Мелиља. Чим су се спустили са ограде ухапсили су их припадници шпанске Цивилне гарде и вратили их у Мароко. Подносиоци представке нису били подвргнути никаквом поступку идентификације, нити су имали прилику да изразе своју жељу да поднесу захтев за азил, а камоли да добију помоћ од адвоката, тумача или здравствених радника.

Шпанска држава је тврдила како подносиоци представке у суштини нису били на шпанској територији зато што се нису ни обрели иза унутрашње ограде, па се стога у датом предмету уопште није могао применити члан 4. Протокола број 4.

ЕСЉП је приступио овом предмету тако што је пре свега нагласио начело да контрола и власт над појединцем које остварује државни орган или које се остварују кроз поступке Државе, а које производе последице ван територије саме државе потпадају под поље дејства Конвенције (види пресуду у предмету Хирши Џама и други против Италије, горе). Овде је било неопходно проценити да ли погранична ограда између Шпаније и Марока потпада под шпанску територију. Оно што је било битно јесте то да су власти остваривале делотворну контролу над појединцем без обзира да ли се он налазио на самој територији или на граници територије. По мишљењу ЕСЉП, чим се појединац спустио с граничне ограде, он је био под континуираном и искључивом контролом шпанских власти, што је, у најмању руку, довело до de facto остваривања њене надлежности. Према томе, нема никакве сумње у то да су чињенице овог предмета, из којих су изведени наводи у представци, активирале надлежност Шпаније по Конвенцији.

ЕСЉП је приметио да забрана колективног протеривања сагласно члану 4. Протокола број 4. спречава државе да удаље странце а да претходно не испитају њихов лични положај, што опет има за последицу да не могу да им не допусте да изнесу аргументе против мере протеривања. У овом конкретном случају није било потребно утврђивати да ли су подносиоци представке протерани након што су ушли на територију или су неформално враћени и пре но што су ступили на тло државе. Будући да је у предмету Хирши Џама установљено да пресретања на отвореном мору спадају у поље дејства члана 4. Протокола број 4, исто мора важити и у случају у којем лицима није допуштено да уђу у Шпанију када су то покушала. У светлу надлежности Шпаније над тим појединцима, није било никакве сумње у то да су подносиоци представке удаљени из Шпаније и послати у Мароко без свог пристанка, што је чин који очигледно представља протеривање у смислу члана 4. Протокола број 4.