Премда је у почетку примењивао члан 4. Протокола бр. 4 на ситуације враћања на граници или у транзитним зонама, кроз своју праксу ЕСЉП је све екстензивније тумачио географско поље дејства, толико да је проширио примену релевантних јемстава на веома различите контексте.
Разматрајући све поменуте различите ситуације, ЕСЉП је временом изражавао своје ставове о томе које околности и елементе треба сматрати одлучујућима да би се нека ситуација могла оквалификовати као колективно протеривање − без обзира на контекст у којем се одвија, као и о томе који елементи се могу разликовати а да члан 4. Протокола бр. 4 ипак буде повређен. У свом резоновању ЕСЉП се дотакао питања места с којег је протеривање извршено, што је потребно знати како би се тај чин могао оквалификовати као колективно протеривање и, још конкретније, питања о томе да ли су странци морали стварно ступити на територију државе, као и које су то радње и кораци националних власти који могу да услове појаву таквих ситуација. Даље у тексту размотрићемо неке примере из широког спектра ситуација које је с тим у вези разматрао ЕСЉП: