Пресретање и враћање на отвореном мору као „колективно протеривање”

Хирши Џама и други против Италије

*Резиме приређен на основу извода из Водича ЕСЉП за члан 4. Протокола број 4 

У овом предмету се радило о операцијама пресретања и враћања миграната на отвореном мору које су спроводиле италијанске власти и које су, у овом конкретном случају, имале за последицу враћање сомалијских и еритрејских миграната у Либију. Важност овог предмета лежи у чињеници да је ЕСЉП разматрао да ли члан 4. Протокола број 4. важи у погледу  враћања која се одвијају ван националне територије, на отвореном мору.

ЕСЉП је приметио да нема ничег у тексту ЕКЉП што би спречавало екстратериторијалну примену те одредбе. Поред тога, ако би се члан 4. Протокола број 4. примењивао само на колективна протеривања с националне територије држава које су високе стране уговорнице ЕКЉП, онда знатан број савремених мигрантских рута уопште не би потпадао под ту одредбу. То би значило да мигранти који су пресретнути на мору, којим су кренули често ризикујући властити живот, а нису успели да стигну до граница неке државе, не би имали право на то да се испитају њихове личне околности пре но што буду протерани, за разлику од миграната који су путовали копном.  

Иако је приметио да је појам протеривања, баш као и појам „надлежности”, очигледно превасходно територијалан, ЕСЉП је утврдио да је овде Држава, изузетно, остварила своју надлежност ван своје националне територије и да је остваривање те надлежности је попримило облик колективног протеривања.

ЕСЉП је такође нагласио да специфична природа поморског окружења не чини то подручје подручјем ван закона. Стога је закључио да поступак државних органа који су удаљили странце у контексту пресретања на отвореном мору остварујући тако своју суверену власт и спречавајући мигранте да стигну до граница Државе, односно неформално враћање („потискивање”) у другу државу представља остваривање надлежности које активира одговорност државе према члану 4. Протокола број 4. ЕСЉП је констатовао: „појам протеривања, као и појам 'надлежности', пре свега се односи на територију, али је закључио да, када је држава изузетно вршила своју надлежност ван своје националне територије, може да се прихвати да је вршење екстратериторијалне надлежности те државе попримило облик колективног протеривања“.