Анализа – Колективна протеривања према ЕКЉП

Чонка против Белгије - “Колективна протеривања, у смислу члана 4. Протокола бр. 4, подразумевају сваку меру којом се странци, као група, приморавају да напусте земљу, осим ако је таква мера донета на темељу разумног и објективног испитивања конкретног случаја сваког појединачног странца припадника те групе. Tо не значи, међутим, да кад је овај захтев испуњен контекст извршења решења о протеривању нема никакву даљу улогу у одлучивању о томе да ли је поштован члан 4. Протокола бр. 4”. (…) с обзиром на велики број лица истог порекла која су претрпела исту судбину као подносиоци представке, ЕСЉП сматра да му поступак који је примењен не омогућује да отклони сваку сумњу у то да је протеривање могло бити колективно.” (ставови 59-61)

Као што је горе наведено, забрана колективног протеривања предвиђена је чланом 4. Протокола бр. 4. У својој утврђеној пракси ЕСЉП је изградио схватање колективног протеривања као сваке мере коју предузму надлежни државни органи да би приморали странце као групу да напусте земљу, осим ако је таква мера донета на темељу разумног и објективног испитивања конкретног случаја сваког појединачног странца припадника те групе, при том поново наглашавајући да одлучујући значај за закључивање да је та мера „колективна” по својој природи има чињеница да је она донета без индивидуалне процене околности сваког појединачног лица које подлеже враћању, као и чињеница да тим лицима није обезбеђен адекватан правни лек.

EСЉП је први пут разматрао појам колективног протеривања у једном од раних предмета – о ком је одлучивала Европска комисија за људска права – Бекер против Данске од 3. октобра 1975  - који се односио на притужбу једног новинара и борца за права деце да би враћање 199 вијетнамских малишана из Данске, у коју су претходно били примљени, у Вијетнам могло довести до повреде члана 4. Протокола број 4. Представка је проглашена неприхватљивом зато што је установљено да је поступак који је Данска предузела био у складу са захтевом да се обезбеди појединачна процена околности сваког лица о коме је реч и зато што је закључено да то враћање може бити у интересу неке од те деце, па се због тога поступак враћања не може тумачити као колективно враћање.