Правни лек са аутоматским суспензивним дејством

У предмету Гебремедин против Француске, Представка бр. 25389/05, подносилац представке је држављанин Еритреје који је стигао у Француску и тамо задржан у међународној зони за чекање на аеродрому. Поднео је хитан захтев Управном суду захтевајући да му се дозволи да уђе у земљу како би могао да поднесе захтев за азил, што је одбијено. Он се онда обратио ЕСЉП-у, и тај суд је наложио француској држави, сагласно правилу 39. Пословника Суда (привремене мере) да подносилац представке засад не сме бити пребачен у Еритреју.

Француско право којим се уређују питања странаца и њиховог боравка предвиђа посебан гранични поступак за тражење дозволе за улазак у земљу по основу азила када страни држављани авионом или бродом долазе у Француску. Граничари разговарају с тражиоцима азила и на основу тог разговора формулишу обавезујуће мишљење које даље преносе Министарству унутрашњих послова. Страни држављани потом остају задржани у „простору за чекање” док власти испитују да ли је њихов захтев за азил који су намеравали да поднесу био „очигледно неоснован”. Ако власти сматрају да је захтев за азил „очигледно неоснован”, оне одбијају да дозволе лицу о коме се ради да напусти тај простор за чекање и уђе у земљу. То лице од тог тренутка аутоматски подлеже могућности да буде удаљено или враћено, а да му се није пружила прилика да поднесе захтев за азил. Појединци о којима је реч могу да се обрате управним судовима не би ли се изборили да одлука министарства којом им се одбија улазак у земљу буде поништена, таква представка нема суспензивно дејство и на њу се не односе никакви рокови.

ЕСЉП је утврдио да правни лек који је био на располагању подносиоцу представке за оспоравање одлуке којом је одбијен његов захтев да уђе у земљу није био делотворан зато што није имао суспензивно дејство. С обзиром на важност члана 3. и неповратну природу штете која би могла наступити ако би се опасност од мучења или злостављања остварила, члан 13. налаже да, када држава одлучи да трансферише неког странца у земљу у којој постоји стварна опасност да ће он бити суочен са ризиком од таквог злостављања, то лице мора имати приступ правном леку са аутоматским суспензивном дејством (правни лек који има такво дејство само „у пракси” није довољан). Подносилац представке није имао приступ таквом правном леку док је боравио у „чекаоници“. ЕСЉП је установио да је у датом случају био повређен члан 3. у вези са чланом 13.

У предмету Абдолхани и Каримнија против Турске,^[2] Турска није разматрала захтеве подносилаца представке за привремени азил и није их обавестила о разлозима због којих није узела у разматрање њихове захтеве за азил, нити им је омогућила да имају приступ правној помоћи док су се налазили у полицијској станици у Хескоју. Поред тога, подносиоци представке нису били у могућности да поднесу захтев за поништење одлуке о свом депортовању у Ирак или Иран јер им никада није уручено решење о депортацији које је донето у њиховим предметима и нису били обавештени о разлозима за своје предложено удаљење из Турске.

Правни лек који је у унутрашњем правном систему био предвиђен против одлуке о удаљењу из земље није имао аутоматско суспензивно дејство – такво дејство је могло да проистекне само на основу дискреционе одлуке управног суда. ЕСЉП је закључио да су у датом случају била повређена права подносилаца представке по основу члана 13. у вези са чланом 3. зато што нису имали на располагању делотворан правни лек против решења о протеривању.

И. М. против Француске (Представка бр. 9152/09)

У датом случају подносилац представке, судански држављанин који је побегао из Судана, где је боравио у притвору, путовао је у Шпанију да би оданде, како је планирао, прешао границу с Француском, и имао је код себе фалсификовану француску визу. Подносилац представке је у Француској ухапшен због „незаконитог уласка” у земљу и због тога што је „користио фалсификоване документе”. Осуђен је на месец дана затвора због кршења Закона о странцима. Док је боравио у притвору, поднео је захтев за азил, који није евидентиран код надлежног органа. Потом су предузети кораци за његову депортацију. Подносилац представке није добио одговарајућу језичку нити правну помоћ да оспори решење о свом удаљењу из Француске. Коначно, подносилац представке је поднео захтев за азил који је евидентирао као захтев који ће бити обрађиван „по хитном поступку”, оном који је предвиђен за очигледно неприхватљиве или неосноване захтеве – а сматрало се да у такве захтеве спадају сви они који су донети у контексту протеривања. Ни тада подносилац представке није добио одговарајућу правну помоћ, а разговор који је с њим обављен поводом захтева за азил имао је многобројне велике недостатке. Када је покренут поступак за његову депортацију, подносилац представке је затражио и добио, сагласно правилу 39, привремену меру коју је изрекао ЕСЉП ради обустављања од извршења решења о његовом протеривању.

Пошто је утврдио да је у датом случају био повређен члан 15. у вези са чланом 3, ЕСЉП је закључио да се обрадом захтева за азил по хитном поступку не лишава подносилац тог захтева могућности да детаљно буду размотрене све његове тврдње. Међутим, подносилац представке је био приморан да свој захтев управном суду поднесе у изузетно кратком року, па је стога, иако је, гледано теоријски, он могао да заустави од извршења решење о депортацији, такав лек је био доступан само у теорији, а не и у пракси. Осим тога, подносиоцу представке нису пружена релевантна јемства у смислу правне и језичке помоћи којa би његов правни лек учинила делотворним

• Сажетак прилагођен на основу саопштења ЕСЉП у том предмету

 Де Соза Рибеиро против Француске [Велико веће] Представка бр. 22689/07 – у датом случају подносилац представке је држављанин Бразила који је од 1988. са својом породицом живео у Француској Гвајани. Када га је 2007. године зауставила саобраћајна полиција, подносилац представке није могао да предочи ваљане боравишне исправе. Уручено му је управно решење о удаљењу и смештен је у притвор до извршења. Упркос томе што је он одмах уложио захтев за одлагање извршења тог решења, депортован је у Бразил 50 минута након доношења решења. ЕСЉП је размотрио представку овог подносиоца са становишта члана 13. у вези са чланом 8, констатујући да је, иако је подносилац представке начелно имао могућност да уложи правни лек који испуњава захтеве у погледу независности, непристрасности и стручности да се његова притужба испита, краткоћа времена које је протекло између обраћања подносиоца представке управном суду и његовог принудног удаљења била је толика да је искључила сваку могућност да управни суд озбиљно размотри околности и правну аргументацију за и против закључка о повреди члана 8. ЕСЉП је подсетио да дискреционо право које државе имају у погледу одлучивања о начину на који извршавају своје обавезе по основу члана 13. не може да се искористи на начин који лишава подносиоце представки минималних процесних јемстава против произвољног протеривања. У светлу свега наведеног, ЕСЉП је констатовао да подносилац представке у пракси није имао на располагању делотворан правни лек како би изјавио жалбу по основу члана 8. Конвенције у тренутку када је требало да буде депортован.

Док је веће ЕСЉП у својој пресуди изреченој 2011. године довело у питање статус жртве подносиоца представке уз образложење да је Управни суд (у Кајену) признао незаконитост мере (решења) на основу кога је подносилац представке депортован у Бразил и на основу тога што је подносилац представке касније могао да се врати у Француску и добије дозволу боравка која се може обнављати, дотле је Велико веће установило да његов положај није био исправљен тиме што му је коначно издата боравишна дозвола и одбацило је тврдње које је Држава у том смислу изнела.