Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ V - НАПРЕДНИ КУРС > Специфични стандарди и обзири који се примењују на делотворне правне лекове против решења о враћању или удаљењу странаца > Карактеристике које правни лек треба да има како би се могао сматрати делотворним у ситуацији у којој постоје опасности по члану 2. и 3.

Право на делотворан правни лек против одлука о враћању услед којих се отвара опасност од повреде чланова 2. и 3.

У својој судској пракси у предметима у којима се ради о враћању у ситуације потенцијалног ризика за подносиоца представке, ЕСЉП придаје велики значај оним случајевима у којима подносилац представке тврди да би га одлука о враћању – ако би била спроведена у дело – могла изложити стварном ризику од поступања које је противно члану 3. Конвенције или стварном ризику од повреде његовог права на живот које је заштићено чланом 2. Конвенције.^[1]

 

Као што је подробно објашњено у претходном издању овог приручника, чланови 2. и 3. ЕКЉП садрже апсолутна права од којих се ни под каквим околностима не може одступити. С обзиром на важност права и интереса заштићених тим одредбама, појачавају се одговарајући процесни механизми заштите које подносиоци представке треба да уживају. Како је сам ЕСЉП саопштио, ако би решење о враћању било спроведено, то би могло довести подносиоца представке у опасну ситуацију према члановима 2. и 3, што би подразумевало потенцијално неповратни ризик.^[2] У том смислу превентивна компонента правних лекова против такве врсте решења има пресудан значај. У Водичу Савета Европе за члан 13. побројана су нека од тих основних јемстава која морају постојати како би се такви ризици избегли.

 

У предмету Ф. Г. против Шведске (Представка бр. 43611/11), став 111, између осталих кључних прецедената, ЕСЉП износи два правна начела на којима све то почива, изричито саопштавајући да ако висока страна уговорница протера странца, то може отворити питање по члану 3. […] уколико постоји суштински основ за веровање да ће лице о коме је реч ако буде ли депортовано, бити суочено са стварном опасношћу од тога да буде подвргнуто поступању које је противно члану 3. у земљи дестинације. У таквим околностима, члан 3. намеће обавезу да се лице о коме је реч не депортује у ту земљу (цитат из Пресуде у предмету Сади против Италије  [Велико веће], Представка бр. 37201/06, ставови 124–125).

 

У складу с релевантном судском праксом у вези с тим питањем, у случајевима у којима су постојали наводи о таквим ризицима, главна брига ЕСЉП […] јесте то да ли постоје делотворна јемства која штите подносиоца представке од произвољног протеривања, свеједно да ли директног или индиректног, у земљу из које је то лице побегло (Илијас и Ахмед против Мађарске, став 113, где је цитиран део Пресуде у предмету М. С. С. против Белгије и Грчке, став 286).

 

Према томе, помна анализа коју ЕСЉП обавља знатно превазилази факторе ризика у земљи предложеној за повратак, тако да узима у обзир и то да ли земља о којој је реч може подвргнути подносиоца представке новом, даљем трансферу ка земљи у којој би то лице могло бити изложено опасности од повреда члана 2. или члана 3. ЕКЉП (ланчано протеривање, као горе у предмету Хирши Џама и други против Италије). Тежина повреде о којој се у наведеним предметима страхује толика је да ЕСЉП такође захтева посебне облике правних лекова.

 

У предмету Јарашонен против Турске /Yarashonen/ (Представка бр. 72710/11), став 61, ЕСЉП је утврдио да ако се ради о основном праву на заштиту од мучења, нечовечног или понижавајућег поступања, превентивне и компензационе мере морају бити комплементарне како би се [правни лек] могао сматрати делотворним […] постојање превентивног правног лека је услов без кога није могућно остварити делотворну заштиту појединца од врсте поступања која је забрањена чланом 3. Наведени цитат показује колику важност ЕСЉП придаје забрани по члану 3. и ненадокнадивој штети која би могла да настане када би се остварила опасност на коју се та одредба односи.^[3]

 

У складу с тим, ЕСЉП је у предмету М. С. С. закључио да (став 293) делотворност правног лека у смислу члана 13. категорички налаже […] независну и помну анализу сваке тврдње да постоји суштински основ за страх од стварне опасности од поступања које се коси са чланом 3. 

 

Вреди још указати и на то да када се изнесе притужба да би враћање могло изложити подносиоца представке опасностима по основу члана 2. и члана 3, само понашање лица на које се односи решење о враћању престаје да буде у материјалном смислу важно за процену државе у датој ствари. Тежина дела за које је странац можда осуђен или под истрагом, укључујући и повезаност с тероризмом или друга тешка кривична дела, не може се сматрати елементом који оправдава његово депортовање.^[4]

 

У предмету К. И. против Русије  (Представка бр. 58182/14), подносилац представке који је држављанин Таџикистана, стигао је у Русију 2003. године. У одсуству је осуђен 2011. године као члан „екстремне верске” групе. Таџикистански органи гоњења су тражили да он буде изручен. Руске власти су одбиле да га изруче уз образложење да дело које му је стављено на терет није кажњиво по руском унутрашњем праву. Подносилац представке је доцније поново ухапшен због прекршаја миграционог законодавства и задржан је у притвору до административног удаљења. Његов захтев за азил је одбијен. Подносилац представке је тврдио да би његовим враћањем у Таџикистан био прекршен члан 3. ЕКЉП јер би се он суочио с прогоном због екстремизма и јер постоји реалан ризик од тога да би га органи реда у Таџикистану злостављали ако би био враћен у ту земљу. ЕСЉП је установио да је у датом случају био прекршен члан 3. ЕКЉП. Када је реч о његовом административном удаљењу, руске власти нису помно испитале тврдње подносиоца представке да ће бити подвргнут злостављању. Уместо тога оне су, не удубљујући се, одбациле његов захтев за доделу азила. Исто тако, тиме што су одбиле да га изруче Таџикистану, руске власти нису отклониле опасност од тога да он буде злостављан по повратку у Таџикистан: његово административно удаљавање изложило би га истом реалном ризику од злостављања коме би га изложило и изручење. ЕСЉП је такође установио повреду члана 5. став 4. у том смислу што жалбени поступак који је подносилац представке имао на располагању није омогућавао експедитиван и делотворан правни лек помоћу кога би се могло оспорити решење о притвору. Није установљена повреда члана 5. став 1.

 

 

[1] Савет Европе – Комитет министара – Водич добре праксе у односу на унутрашње правне лекове, стр. 36.

[2] Hirsi Jamaa and ors v. Italy, Представка бр. 27765/09, ставови 199–200.

[3] Види Савет Европе, Програм HELP, Курс: Азил и ЕКЉП, где се цитира Пресуда у предмету De Souza Ribeiro v France, став 82.

[4] Европска агенција за основна права, Приручник …, фуснота бр. 158, у којој се цитира Пресуда у предмету Chahal v. the UK, Представка бр. 22414/93, ставови 150–151.