Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ IV - НАПРЕДНИ КУРС > Тврдње о родно заснованој повреди права, родно специфични прогони и заштита тражилаца азила из реда LGBTI+ > Регионални ниво > Инструменти Савета Европе (осим ЕКЉП)

Питања рода у међународним захтевима за азил

Истамбулска конвенција бави се трима одвојеним питањима:

 

• Потреба да се родно специфично понашање и родно специфична дела третирају као аутономни облици прогањања или тешких повреда у смислу одобравања међународне заштите;
• Потреба да се обезбеди да се Женевска конвенција тумачи на родно осетљив начин;
• Колико је важно обезбедити да потребе за заштитом које су повезане с родно заснованим захтевима за азил добију свој израз у у посвећеним процесним јемствима.

 

Приступ Истамбулске конвенције том питању представља одговор на оно што се описује као „родно слепило” азилантског права када треба објаснити разлику између жена и мушкараца у погледу тога зашто и како доживљавају прогањање.^[1]

 

У том смислу, као што се види из релевантног извештаја са објашњењима, Истамбулска конвенција покушава да превазиђе класични приступ у коме се питања рода првенствено разматрају кроз визуру социјалне групе, чиме се пренебрегавају други основи. Као инструмент који је оријентисан ка будућности, Истамбулска конвенција позива државе да признају широку и свепрожимајућу улогу коју род мигранта има у његовом искуству, без обзира на то да ли штета или прогањање које се у датом случају разматра у целини или примарно зависи од тог чиниоца, признајући и разумевајући да род може утицати на разлоге који леже у основи такве врсте прогањања или претрпљене штете.

 

Према томе, питања рода могу се тумачити као примарни чинилац у сврху међународне заштите:

• Разматрање улоге рода у избегличким захтевима у којима питање рода и сексуалности представља примарни основ за страх од прогањања;
• У ситуацијама које ће вероватно потпадати под категорију супсидијарне заштите када, чак и ако не постоји опасност од прогањања, род или сексуалност мигранта може изазвати ризик од тога да му буде нанета озбиљна штета након што буде враћен.

Чак и када то питање није толико значајно да само по себи може послужити као основ за међународну заштиту, њега у сваком случају треба размотрити као додатни чинилац када се испитује рањивост тог лица. У том смислу, и када се неки мигрант може квалификовати за статус избеглице или за супсидијарну заштиту из разлога који се не односе на његов род или сексуалност, та питања не би никако смела да се запоставе када се разматрају теме као што су процесна јемства која треба обезбедити у конкретном случају, потреба за осигурањем приступа специфичним услугама или смештајни аранжмани.

 

У складу са широм релевантношћу питања везаних за род у контексту међународних миграција, у Објашњењима уз Истамбулску конвенцију наглашава се да жене мигранти које не поседују исправе и жене тражиоци азила формирају две поткатегорије жена које су посебно рањиве на родно засновано насиље [и] суочене су са сличним тешкоћама и структурним препрекама у настојању да превазиђу насиље. Том констатацијом признато је да су жене избеглице и жене које нису избеглице, без обзира на разлоге свог бекства, у већој мери изложене опасности од насиља у свом мигрантском искуству.^[2] Такви облици насиља могу се појавити у земљи порекла или у каснијим фазама миграцијског путовања.

 

Члан 59. Истамбулске конвенције признаје могућност да се женама мигрантима додели независна дозвола боравка,^[3] одвојено од права на међународну заштиту, у случају развода брака, односно раскида везе и уколико постоје посебно тешке околности (члан 59. став 1).

 

Када је реч о односу између рода и супсидијарне заштите, у Коментарима и Објашњењима уз Конвенцију признаје се да је, како би родно засновано насиље с којим би се жртва суочила по повратку досегло ниво тежине који је потребан да би се могло говорити о опасности од „озбиљног угрожавања” према датој одредби, требало да представља нечовечно или понижавајуће поступање или да озбиљно угрози живот лица о коме је реч.

 

Коначно, а у вези с појмом супсидијарне заштите, забрана протеривања (refoulement), по којој нико не сме бити враћен на место на коме би се могао суочити са опасношћу по живот или слободу, релевантна је и у вези с родно специфичним питањима. Не улазећи детаљно у садржај тог начела, Истамбулска конвенција у члану 61. потврђује да то начело подједнако [важи] за жртве насиља над женама, као и да су стране потписнице у обавези да предузму све неопходне законодавне и друге мере да обезбеде да [жртве] не буду ни под којим условима враћене ни у једну земљу у којој би им животи били угрожени, односно где би могли да буду подвргнути мучењу или нехуманом или понижавајућем поступању или кажњавању […] независно од статуса или боравишта жена о којима је реч. Као што се експлицитно наводи у изводу са објашњењима,^[4] у пракси то појачава тезу да жене, чак и ако не испуњавају критеријуме за статус избеглице или супсидијарну заштиту не могу бити лишене свог права да не буду враћене у земљу у којој постоји опасност да буду изложене нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању.

 

[1] Савет Европе, Извештај са објашњењима уз Конвенцију Савета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици, доступан на: https://rm.coe.int/16800d383a

[2] Савет Европе, Извештај са објашњењима уз Конвенцију Савета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици, став 299.

[3] Ibid.

[4] Савет Европе, Извештај са објашњењима уз Конвенцију Савета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици, став 322.